Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

JEDNA GLAVA STOTINU JEZIKA

Mar 25, 2020 3 Komentara

(15 riječi)

Sakupio i priredio: književnik i književni kritičar, publicista i sakupljač narodnih umotvorina Zoran Raonić

 IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

 Зоран Раонић

ТАКО  СЕ  ПРИЧА

НАРОДНЕ  УМОТВОРИНЕ  ИЗ  ПОТАРЈА  И  ПЉЕВАЉСКОГ  КРАЈА

 Народна библиотека „Стеван Самарџић“

 Пљевља, 2018.

Објављивање ове књиге омогућили су:

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ЦРНЕ ГОРЕ - и               

ОПШТИНА ПЉЕВЉА

Издавач: Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља

Штампа: Графокартон, Пријепоље

Уредник: Мр Исак Калпачина

Технички уредник: Драган Палдрмић

Уредник фотографије: Милан Раонић

Корице: Мр Јелена Раонић

Рецензенти: Љубомир Зуковић, академик

Мр Исак Калпачина

КРАТКА ПРИЧА ЗА ДУГЕ НОЋИ

(Зоран Раонић: “Тако се прича”)

      Зоран Раонић, аутор више запажених пјесничких збирки, овдје се јавља као вриједни, педантни и надахнути записивач народних прича из свога краја. Ове приче припадају онима које никада нијесу записане, а постојале су годинама, деценијама, а поједине и вјековима, у памћењу старијих, у сјећањима из дјетињства. Тако су се ту нашле обједињене приче које говоре о догађајима из давних времена, те нешто ближих, па све до савремених, садашњих. Оне нијесу диктиране у перо, нити хватане на магнетофонску траку, већ их је Раонић записивао непосредно пошто би их чуо, али некад и знатно доцније, по сјећању. Њихово доспјеће на хартију на прави начин илуструју ријечи: “Записивао сам онако како сам чуо, запамтио и умио да пренесем”. Бесумње да су ове приче, нарочито оне старије, имале више казивача (преносилаца), па је сваки од њих имао мањег или већег удјела у њиховом обликовању. Тако је и сам Раонић, сјећајући се верзије коју је недавно или нешто раније чуо, уносио у њих изражајне особине властитог казивања. Све је то учинило да оне поприме садржајне занимљивости и стилске вредноте које су им омогућавале да трају у времену. Све ове приче које су овдје дате, записане су онако како су казиване у пишчевом завичају, Ђурђевића Тари, са околином. Највише њих је вјероватно изворно ту и настало, мада се могу наћи и неке чији сиже је донесен из неког другог краја, као што су и поједине овдашње преношене у ближа или нешто удаљенија подручја. У кућама таранских домаћина, током дугих јесењих и зимских ноћи прекраћивано је вријеме и одвијала се она друга љепша страна живота. Приповиједало се ту о нечем непосредно доживљеном, као и о ранијим догађањима, о разним згодама и незгодама на путу, у њиви, на гробљима, у воденицама, по шумама, у ђавољим литицама и стијенама, на тарским брзацима и буковима. У средишту тог амбијента је велики мост, који је саграђен непосредно пред II свјетски рат. Код моста, у кафани поред њега и у сеоским кућама, сретали су се и састајали многи путници и намјерници, трговци и беспослењаци, једни које би пут или посао туда нанио, као и мјештани који су тражили одмора и разоноде. Поред моста је било вашариште и пазариште, а у кафани и у кућама била су мјеста забаве и разбибриге. Кафана је била тамошња “Локанда” или “Скадарлија”, у којој су се дешавале бројне сцене, међу којима је највише било комедијашких. Гости су доносили своје приче, а Тарани су казивали своје, често се надмећући чија ће бити увјерљивија и необичнија. Неријетко се ту увеличавало, па и лагало, некад из обијести, а каткад и ради чокања ракије па и коре хљеба. У тим причама се говори о различитим догађајима из народног живота, из свакодневице и из снова. У њима је сачуван изворни говор казивача, а нарација је непосредна, жива и сликовита, са честим духовитим поређењима и асоцијацијама.

Поред кратких прича овдје су дате народне пословице и изреке, те клетве и заклетве, као и пробрана руковет лирских пјесама које су се пјевале на таранским сијелима. Све оне, као и приче, одишу изворном свјежином  и посједују специфичне одлике времена и мјеста у ком су настајале и трајале. Ђурђевића Тара је домаћој и иностраној јавности позната као дио величанственог тарског кањона и по свом мосту који је званично сврстан међу двадесет најљепших творевина те врсте у свијету. Објављивање ове књиге Зорана Раонића омогући ће се читаоцима да се упознају и са изворним народним стваралаштвом које је ту настајало, чиме ће се употпунити слика тог прекрасног  природног амбијента.

Рукопис Зорана Раонића због своје укупне вриједности, те посебног значаја за афирмисање стваралаштва насталог у једном крају сјеверног дијела Црне Горе, заслужује да добије друштвену подршку за објављивање и представљање у другим срединама.

У Пљевљима,                                                                        Мр Исак Калпачина

Децембра 2016. год.

                                               

ИЗВОД  ИЗ  РЕЦЕНЗИЈЕ – ПРЕПОРУКА

 Пријатно изненађен богатством и садржајношћу прикупљених народних прича и умотворина из пљеваљског краја, као и љепотом стила којим су ови фолклорни наративи уобличени у један кохерентан текст, непосредно након читања текста књиге „Тако се прича“, аутору сам поставио питање: колико дуго сте радили на овој књизи? Његов одговор „скоро читав живот“ није ме ни најмање изненадио. Наиме, карактеристичне народне приче се преносе са кољена на кољено, јер нуде филозофију народног живота у прошлости, односно начина на који су наши преци реаговали на одређене импулсе из своје непосредне природне и социјалне средине. Фолклорни материјал који је Раонић сакупио садржи карактеристичне народне одговоре на ситуације које је живот неумитно носио са собом: на важне прекретнице у животном циклусу појединца (сазријевање, откривање властите сексуалности, старост, болест, смрт), на особености напрегнутих породичних односа  (зет/пуница, снаха/свекрва), на остале карактеристичне социјалне односе (мушкарац/жена, старо/младо, богат/сиромах, православац/муслиман, грађанин/сељак), на импулсе из природе (неродне године, елементарне непогоде, богата сјетва, лоша жетва, неродна њива), на улогу домаћих и дивљих животиња у свакодневном животу и народној причи (коза, овца, крава, коњ, пас, вук, медвјед), на страх од табуисаних мјеста (гробља) и бића привида (виле, вампири), на импулсе из окружујуће друштвено-политичке средине („турски вакат“, 1948. и Хладни рат, везивање за Краљевину Црне Горе). Текст такође садржи рјечник карактеристичних народних израза и пословица, као и аутентичне и особито подробне описе народних игара из Таре, са праћењем динамике игре и назначеним мјестом и улогом сваког од њених актера. Вишедеценијским трудом уложеним у прикупљање и систематизацију фолклорних наратива из пљеваљског краја, Раонић је овом обимном и садржајном монографијом (95000 ријечи), у посљедњем моменту од заборава сачувао један важан сегмент нематеријалне културне баштине нашег краја. Свака од прикупљених карактеристичних народних прича уобличена је изузетно лијепим стилом, што ће саму тематику учинити значајно пимамљивијом читаоцу. Имајући на уму претходно речено, најтоплије препоручујем финансирање штампања овог драгуља пљеваљске филклорне баштине.

                                                                     Бранко Бановић

                                                                     доктор етнологије и антропологије,

                                                                     музејски савјетник

 

БИО-БИБЛИОГРАФСКА БИЉЕШКА О АУТОРУ

 (Фотографија аутора)

Зоран Раонић је рођен 19. марта 1956. године у Ђурђевића Тари, у селу раскрсници путева према Жабљаку, Пљевљима и Мојковцу, у близини величанственог Тројановићевог Моста, код, тада у рушевинама, Манастира свегог архангела Михаила, па још и наспрам Пирлитора, оног опјеваног града војводе Момчила. Осим три свима знане грађевине, постоје ту и бројни још неистражени и јако загонетни археолошки локалитети, остаци некадашњих грађевина, докази постојања и трајања, али и страдања и пролазности, извори мистике и запитаности сваке врсте. Наравно, ко се зна загледати. У том љупком селу имена ријеке Таре, у најљепшем кањону на свјету, одрастало се као у каквој стварносној бајци, јер ту се вазда нешто дешавало, на јави и у сну, у маштаријама, посебно у причи, предању, пјесми, говору, говорењу, што је овдје готово услов опстанка, а свакако важан смисао постојања. Такав амбијент породио је многе приче и пјесме, бројне аутентичне мудрости, био ковницом ријечи и језика, један од извора непресушног народног духа, у коме се рађала усмена (народна) књижевност најбоље врсте. Свијест о томе, и љепота онога што се могло чути од говорљивих житеља Таре, још у раној младости, аутора ове књиге је потакло да то записује. Као да је знао да ће се ускоро наступити вријеме какво је наступило, када ће све вриједности духа изгубити цијену и кад ће се тонути у плићаке, Тари несвојствене. Тако је настала ова књига и пуно тога уз њу и око ње.

Раонић пише поезију, хаику, прозу, есеје, сатиру. Бави се сакупљањем народних умотворина. Аутор је сљедећих пјесничких књига: Вилино коло (поезија), МРЗ Пљевља 1995. године; Четири мијене (хаику), МРЗ Пљевља, 1996; Диоба ватре (поезија), МРЗ Пљевља, 1997; Други круг ватре (поезија), Народна књига, Београд, 1998; Мјесец у крилу (хаику), Свитак, Пожега, 2000; Иза бране (пјесме), Обод, Цетиње, 2001; Око Пјесме (пјесме), Свитак, Пожега – Далма, Пљевља, 2007, друго проширено издање 2011); и Неко доба (пјесме), Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“, Ваљево, 2009. Објавио је и књигу најкраћих прича Бехар у змијарнику, Алма, Београд, 2009. године; монографију Тара и Тарани, коауторство са др Вукајлом Мишом Глушчевићем, Историјски институт Црне Горе, Подгорица, 2014; књигу Низ језик се оклизујући (афоризми, епиграми, хаику афоризми), ауторско издање, Пљевља, 2015; избор прича и сродних проза: Зборник из Тарановине, ауторско издање, Пљевља, 2016. Осим ове књиге: Тако се прича (избор народних умотворина Потарја и пљеваљског краја), у припреми му је и збирка: На врх носа (нова поезија).

Раонић је заступљен у многобројним зборницима, заједничким књигама, хрестоматијама, а има га и у тридесетак антологија, од којих су посебно значајне антологије свјетске хаику поезије на француском, енглеском, грчком, руском и  нашем језику. Поезија му је превођена на енглески, грчки, руски, њемачки, шпански, македонски и бугарски језик. За поезију је добио низ награда и признања, међу којима су и Златна струна, на Фестивалу поезије Смедеревска песничка јесен, 2007. године, награда „Стеван Средојевић Полимски“, награда Најљепша пјесма Сопотнице, награда Друштва за борбу против пушења, а добитник је и Награде за идиличну поезију (За пјесму Како је грађен Мост на Тари), часописа Yеllоw Мооn, на Новом Зеланду. На конкурсу за циклус необјављених пјесама припала му је награда „Хаџи Драган“, Пожега, 2017; Добитник је Повеље за његовање језика књижевног, књижевних новина Свитак, као и награде Аутор са отиском, сарајевског часописа Диоген - про култура. За хаику поезију је добио низ регионалних и свјетских признања, међу којима је Селекторска награда и Награда „Мацуо Башо“ за хаику низ на Фестивалу хаику поезије у Оџацима, награда за хаику године часописа „КО“ у Јапану и награда Косамакура, такође у Јапану. Добитник је друге награде часописа АКТ за најкраћу причу, Треће награде „Милутин Ускоковић“ за приповијетку, а за сатиричну причу му је припала награда Кочићево сатирично перо, као и награда Банатско перо, за афоризме.

Зоран Раонић је учесник, некада и више пута, бројних књижевних манифестација: Фестивал поезије Смедеревска песничка јесен, Пјесничка ријеч на извору Пиве, Тара без граница, Мостови спајају људе, Дурмиторски пјеснички вијенац, Плавски књижевни сусрети, Слово са Лима у Пријепољу, Књижевни сусрети у Сјеници, На пола пута, Пјеснички Маратон Бијела – Херцег Нови, Хаику фестивал у Оџацима, Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“, сусрети завичајних писаца у Пљевљима, Београду, Котору, Подгорици, Херцег Новом, и слично. Учесник је око 150 књижевних вечери и разних других програма, у многим мјестима Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине. Ауторске књижевне вечери је имао у Пљевљима (МРЗ-Далма), Прибоју (Дом културе и Гимназија) и у Београду (Кућа Ђуре Јакшића у Скадарлији). Дугогодишњи је члан Савјета манифестације Дани Вука Безаревића, а био је и члан жирија за награде „Вуко Безаревић“, „Типар“ и „Млади Типар“, као и још неколико жирија за литерарне радове дјеце и омладине. Био је селектор Међународног фестивала хаику поезије Голубовци, Подгорица, 2017. год. Један је од оснивача и члан руководства Хаику удружења Србије и Црне Горе. Члан уредништва и редакција неколико часописа, билтена и других публикација.

Раонић је сарађивао и сарађује са преко 70 листова и часописа. Приповијетке су му објављиване у Мостовима, Међају, Одзивима, Побједи и још неким публикацијама, најкраће приче у многим листовима и часописима, као и у неколико десетина зборника и панорама најкраће приче.   Афоризми су му објављивани у: Јежу, Жуљу, Афоризаму, Побједи, Републици, Данасу, Остену (на македонском), Минимаксимусу, Вечерњим Новостима, Политици, и сл., а заступљен је у Антологији црногорског афоризма Ријетке честице, у Антологији балканског афоризма, на нашем и македонском језику (у Београду и Скопљу), Бисери балканског афоризма (Београд), Нашите пријатели (Скопље), Антологија афоризама и афористичара: Еx-ЈУ афоризам (Сарајево), итд. Афоризми су му превођени на више страних језика. Заступљен је у Антологији хаибуна Балкана и у Антологији црногорског епиграма Незванична верзија, док му је хаику уврштен у више десетина антологија и преведен на 17 језика, објављен у великом броју најзначајнијих листова и часописа те врсте. 

Од антологија за класичну поезију издвајају се: Песме о мајци, Дурмиторски пјеснички вијенац, Одбир (избор поезије пљеваљских пјесника), Траг у времену (антологија никшићких пјесника), 105 ПИСАЦА (из савремене црногорске књижевности за дјецу и младе. Здравица љубави (антологија љубавне поезије), Сто пјесника Књижевне заједнице југославије, Писмо - Антологија портрета Удружења књижевника Црне Горе, Језерски врх, Избор никшићког пјесништва, и сл.

Око 50 књижевних стручњака и стваралаца бавило се Раонићевим дјелом. Сам је написао већи број есеја о појединим писцима, дјелима и књигама, поготово онима хаику жанра. Његове стваралачке портрете приредили су часописи: АКТ, Хаику Момент, Шкољка, ЛЕТНИ ЧАСИ (Словенија).

Поједине народне умотворине из књиге ТАКО СЕ ПРИЧА, објављене су у Расковнику, Даници, Брезничким записима, а пуне двије године, у наставцима, објављиване су у Просвјетном раду.

УМЈЕСТО  ПРЕДГОВОРА

Piše: Ljubomir Zuković

Зоран Раонић је познати књижевни стваралац из Пљеваља. Он се успешно огледао у више књижевних  жанрова иако га његово стручно образовање у том правцу није усмеравало. Али, што је много битније и делотворније – јесу љубав и, рекао бих, урођени дар и склоност ка том послу.  Сад се појављује са рукописом књиге Тако се прича – Народне умотворине из Потарја и пљеваљсkог краја. Назначени простор у наслову рукописа је остао готово сасвим ван домашаја и Вука и његових сарадника, па, у великој мери, и његових следбеника. Занимљиво је, на пример, да Вук ни у другом издању свога Рјечника не зна за племе Шаранце које насељава добар део овога простора. Тек ће се за њих заинтересовати након  Шаранске битке која се одиграла лицем на Преображење 1862. године. Томе се, наравно, не треба много чудити. Једноставно, тако се тада, и на том простору поготово, најбрже, да не кажем: и једино, стицао глас - подвигом на ратној пољани, што  је, ван сваке сумње била и српска победа у поменутој бици, стицао се углед и заслуживало поштовање и сународника и противника. Вук је, додуше, и раније био чуо за манастире из овог краја, Довољу и Добриловину, али то поради старих црквених  књига, сpбуља, које је ревносно прикупљао.

Ових крајева су се домашиле и неке јуначке песме из његове збирке. Међу њима и она чувена о пирлиторском војводи Момчилу. То је, наравно, недовољно у односу на оно шта се све могло пронаћи. Народна проза је остала је сасвим  изван домашаја и његових сарадника, а све до појаве Новице Шаулића, и  његових следбеника. То се посебно односи на простор  који је у наслову  рукописа ове књиге назначен. А он је, некако, био, и дуго остао, затурен. Једно  време, све до Првог балканског рата, река Тара била је и граница између Црне Горе и  Турске. С једне  њене стране, оне десне, били Затарци, а са друге стране Прекотарци. Поданици  две  државе били су у безмало непрестаном рату иако су се међусобно могли  дозивати и разговарати, многи били и братственици.

Крај сам по себи сликовит и као створен за мистику и стварање маштовитих прича и  легенди. Природа их је просто шапутала својим житељима. Само их је требало чути, запамтити и предати будућем нараштају.  Отуда и реч  предање,  предаја. На том путу приче су се богатиле свежим појединостима, јер је свак имао право, и тим се правом  радо користио, да понешто дода и промени.  Да остави свој траг, утисне свој печат. На тај начин је та умотворина оправдано стицала статус народне. У народно име то су, наравно, радили појединци. А живописни кањон Таре и  горди Дурмитор  небеска соа, како су га духовито назвали Дурмиторци,  служили су као трајно и снажно надахнуће. Вероватно није нимало случајно  што је за овај крај везан најлепши опис природе у нашој епској народној поезији. Дао га је хајдук Стојан Ломовић у песми  Женидба краља Вукашина. У сваком случају, ту се  приповедало , певало и умовало, али, углавном,  све је то и остајало  заточено у том затуреном простору. Чекало се да га неко одатле изнесе и покаже свету. Доста је од тога тонуло у забораву, а тек понешто,  оно са највише снаге у себи, и то у новије време, на разне начине постајало доступно широј јавности.

Рукопис о коме је овде реч је поуздан, досад и најпримеренији начин да се то духовно благо спаси  од заборава и учини доступним  свима онима који се служе језиком на коме је оно и настало. Да, најзад, најтрајнијим и најлепшим, духовним мостом , повеже  Прекотарце и Затарце. Најпре њих међусобно, а онда цео тај крај и са осталим деловима нашега народа. Ово су нам темељи, а само на здравим и чврстим темељима могуће је правити трајне и сврсисходне грађевине. Томе нас учи и ово умовање и приповедања наших предака, који су, у пркос бројним искушењима и на овим просторима опстали.

 А један значајан део тога   духовног наслеђа покупио  је и понудио нам у овом рукопису човек који је и досад, а у овом делу посебно, испољио изузетан смисао и осећање управо за тај изворни народни говор и језик. За духовни хоризонт у коме се рађао, опстајао и стварао. Те знакове поред пута  којим су нараштаји  минули, ваљало је, најпре, уочити, а онда  из  говорног ланца неозлеђене издвојити. Раонић је у том послу испољио примерну умешност, рекао бих, чак редак дар. На томе би му позавидели  многи професионални записивачи народних умотворина и  лингвисти од заната. Као што су, уосталом, завидели и Вуку. А Вук је, свим тешкоћама и препрекама упркос, као самоук, самоуверено и упорно  ишао за својом идејом и - победио.

 Зоран Раонић је у послу кога се прихватио апсолутно на Вуковом трагу. А на том су трагу путокази који не варају и светлост која не гасне. Како то треба разумети кад кажем да је на Вуковом путу?  Да би се то исправно схватило, морам, најпре истаћи да је Вук, на основу свог богатог искуства и тачног запажања закључио да су народне песме готова књижевност  коју само треба  чисто и непокварено записати. Разуме се, од певача који песму, било да је казује, или пева, добро зна.  Он је, у сваком случају, настојао да песму запамти дословно, а записивач, опет, да је  баш такву запише. Песма се, уосталом и учила напамет, а не прича.  Наравно, у новије време, с  обзиром на усавршена техничка средства, и прича може бити забележена дословно, од речи до речи, укључујући и приповедачева замуцкивања и посртања,  али  тешко да би се за такав запис могло рећи да представља готову књижевност; чак да је књижевни текст уопште. Зато, по Вуку  ''у  писању'',  дакле, не записивању (Вук је ту разлику сам нагласио)  ''народних прича, већ треба мислити и ријечи намјештати, али не по своме укусу, него по својству српскога језика како не би било ни на једну страну прећерано''.  Него управо тако  како би могао ''и прост слушати и учен читати''. 

Зато је молио своје сараднике који су му народне приче записивали и у Беч слали да они сами у њима ништа не мењају.  То  ће, уколико буде неопходно, учинити он  сам. Тај свој, евентуални ,  удео у обликовању записа неке народне приче представио је речима: ''да се ђекоја ријеч дода, ђекоја изостави, а ђекоја премести''. То, наравно није мало. То је, заправо, готово цела вештина писања, али се сижеа приче није тицао.  Тицао се само њеног стила и језика. Зато је он на својој збирци народних прича и истакао  како их је  написао,  Вук Стефановић Караџић, а не само  ''скупио и на свијет издао'', како наглашава за народне песме.  Дакле, народне песме је  скупио, а приче народне је  написао.

 Урадио је то с толико префињеног осећаја за посао кога се прихватио,  онако како би то урадио  идеалан народни приповедач, само да је имао среће да таквог и сретне. Пошто није, Вук  је настојао да му се својим поступком приближи и, да га замени.  У  највећем могућем степену, успео је у томе. Зато је оправдано истицао како ће те приче бити  углед народнога језика у прози.  Вук је на самом почетку, после своје прве књиге сасвим одустао од намере да било шта мења и  поправља у народним песмама, али, кад се радило о народним причама, радио је то до краја живота, јер је био обдарен знањем и способностима које су му омогућавале да то може успешно радити. Наравно,  тај посао није био нимало лак и једноставан, па се стога вајкао како ће му ''слабо ко вјеровати'' колико се  буквално мучио око стилизације неких кратких народних прича у свом Рјечнику. Извесно, Вуковим невољама доприносила је и природа књиге у коју је те приче требало уденути. С друге стране , то нам говори да Павићев  Хазарски речник  није први роман те врсте у српској књижевности.

Мислим да је сад унеколико јасније шта сам хтео да кажем кад сам истакао да је Зоран Раонић у овој књизи на Вуковом трагу.  То значи да се трудио, и у великој мери у томе  успевао, да погоди стил и језик народног приповедача. Наравно и говора у коме је прича настала и, дуже или краће време,  трпела сва искушења трајања у  усменом преношењу колектива. Она су и бројна и разнолика.  Отуда и толике тешкоће при  превођењу једне народне приче из сфере усмености у записани текст. Требало је, између осталог, наћи одговарајућу замену и за све оно што је народни приповедач својим слушаоцима саопштавао мимиком и пантомимом, свим оним што се збивало на његовом лицу и у његовом гласу. Андрић је то срећно назвао  звучним ореолом. У сваком случају, посао је сложен, осетљив и, у суштини - стваралачки.

Осим пословица, изрека, реторичких обрта и формула – Вук их је означио као ''у обичај узете ријечи'', ове приче врве речима које се могу, тачније: које су се могле, чути само у говору људи са назначеног простора. Оне причању дају  посебну, евокативну драж и арому.  На најбржи могући начин пренесу читаоца у време и простор у коме је прича настала и опстала.

  Раонић је, опет следећи Вуков пример, пословице и изреке наводио азбучним редом. Њих је, наравно, могуће и друкчије ређати и делити, на пример и тематски. Неки су то и радили, али углавном с ограниченим успехом. Боље рећи: са низом мањкавости и недоследности. Уопште узевши, због обима грађе и прегледности ради, поделе су нужне и кад су у питању народне умотворине, али су оне по правилу, суочене са опасношћу да до краја не буду испоштовани критеријуми на основу којих су вршене. Према томе, несавршене и подложне критици. Иначе, пословице и изреке своју мисаону снагу, искуствену раскош најбоље показују кад се нађу на правом месту у говорном ланцу, свом природном окружењу, свом новом радном месту. У њему оне, да се послужим Андрићевим изразима, делују као оплођена семена, као матица у роју пчела, као потпис на меници. Тако су се „усрећиле“ бројне пословице, изреке, као и оне у обичај узете речи, које су се уредно сместиле у Раонићевим причама из овог зборника.

У овом зборнику разноликих народних умотворина нашла се и једна руковет лирских песама које су пратиле игру шећера, односно бирања партнера за игру проскока у колу. Слично је било и са играма терзије и ливадице. У свим овим случајевима  поезија се јављала заједно са певањем, игром, и чак рудиментарним видом глуме. Дакле, у такозваном синкретичком виду, у сваком случају, ове песме богате и чине живљим слику народног стваралаштва у назначеном простору.

Треба рећи да је   аутор  у посебном одељку књиге њихово значење  подробно објаснио. Понекад су то цели мали есеји, што, свакако, треба свести  на одређену меру, јер је готово немогуће покупити сва могућа значења једне речи.  А које ће од бројних нијанси које она у свом значењу садржи испредњачити, зависи од контекста у коме се може наћи. Овде треба, на првом месту, нагласити оно значење  на које рачуна контекст у коме се у књизи нашла.  У сваком случају, и ово је један од немалих доприноса ове књиге нашој науци и култури.

 Има у овим причама узапћене човекове потребе и жеље да се бар помере, ако већ не могу сасвим да се поруше тврди зидови опоре и једноличне стварности. Да се, бар за тренутак, завири у онострано и непознато, које је много шире и богатије од онога што човека окружује и стеже. То је оно што маштовита прича може човеку да понуди.  У томе је смисао њиховог постанка и опстанка.  Некорисно, према томе, и непотребно би било бавити се иоле прецизнијим  жанровским одређењем текстова у овој књизи. У њима сусрећемо у једном складном споју све врсте народне прозе:  од новелистичке, анегдотске, легендарне, бајословне, до басне и приче о животињама. Све се то у народном причању прожимало и јављало у складном јединству. Као што се, уосталом, и човек који је те приче смишљао осећао делом природе и тог света. Уз све то, народ је осећао потребу да се насмеје и на свој рачун и на рачун другога, да се забави и разгали сочном, понекад , зашто да не, и ласцивном  причом.  И те су се границе могле размицати и померати.

  Рукопис будуће, смем да тврдим унапред, вишеструко  занимљиве и корисне књиге, одрешито препоручујем за објављивање. Он то апсолутно завређује. Не очекујем да се аутор, па ни оцењивачи његовог књижевног рада, сложе са мном, али, лично налазим да је ово, ако не и најбоља, а оно свакако његова најкориснија књига. Зато бих му препоручио да овим путем и настави.

           

Vitomir Teofilović

 

JEZIČKO BLAGO ZAVIČAJNOG PAMTIVEKA

 

Zoran Raonić, Tako se priča, Narodna biblioteka ‘’Stevan Samardžić’’, Pljevlja, 2018.

 

            Zoran Raonić je pisac renesansne znatiželje i raznih žanrova. Privlače ga, ne figurativno već doslovno, sve teme, a obrađuje ih na raznim razbojima svoje književne radionice – piše aforizme, poeziju, priče, eseje… No i ta impresivna raznovrsnost ne iscrpljuje njegovu znatiželju i energiju – još kao dete oduševljavao se kazivanjima starijih i upijao u sebe i osobite sadržaje i lepotu stila kojim su kazivani. To folklorno blago, taj rudnik opšteg iskustva i njegovog jezičkog izraza od mitskih vremena do danas, postepeno je toliko naraslo da naš pesnik više nije mogao da ga drži u svom unutarnjem saznajnom panteonu – u dobu kad se proželo i sa njegovim ličnim pozamašnim iskustvom poteklo je kao iz vrela na svetlo dana i oplemenjuje jezičko znanje i umeće svih nas, čitalaca svih uzrasta našeg jezičkog prostora. Iako sa tla svog užeg zavičaja – Potarja, to je prava vukovska riznica i po tematskoj širini i po izvornoj lepoti zapisa. Tako je, na osnovu višedecenijskih zapisa i nezaboravnih kota na mapi ličnih susreta  sa ovostranim i onostranim, stvarnim ili imaginarnim pojavama i bićima, nastala knjiga pred nama, pod naoko običnim a zapravo vrlo neobičnim nazivom Tako se priča.  Sintagma koja ima izrazitost idioma – Tako se priča – upečatljiv je primer fenomena koji su ruski književni teoretičari stila nazvali oneobičavanje običnog. Krajnje obične reči pričati i tako, u međusobnom sadejstvu kroz posredovanje pomoćne rečce se, tvore idiom neobičnog značenja. Utisak začudnog već nagoveštavaju sastavni elementi ovog izraza: priča se u svakodnevnom govoru ne poimamo kao neutralan informativan (tehnički) iskaz već percipiramo kao najavu nečeg neobičnog. Taj utisak pojačava prilog tako i dodatno naglašava poseban odnos objekta priče (priča se) prema realnosti. Drugim rečima, ono što se priča možda jeste a možda nije istina. Suptilnost ovog naslova je u tome što se podrazumeva autoritet pričaoca (mudre glave iz naroda). Nije reč o sumnji u ozbiljnost kazivača i njegov odnos prema istini; sumnja u istinu uzdiže se na višu ravan – zbivanja su katkad toliko čudna, čak natprirodna, da ni pričalac ni slušaoci nisu sigurni da li je to istina ili plod nečije bujne mašte, ili je to zakuvala neka nečista sila, možda i sam đavo.

            Zadržali smo se na naslovu da podsetimo čitaoce na takođe važan uvid književnih teoretičara da je naslov knjige bitan zato što je to strukturalno npovlašćeno mesto u tekstu i što obično ovaploćuje i značenjski ključ, primarnu kotu glavne značenjske matrice.

            Kao što je znatiželjno razgranat i žanrovski raznovrstan, Raonić je svestran i na polju skupljanja folklornog blaga svog zavičaja – knjiga je obimna, ima 360 strana velikog formata, a čini je niz poglavlja, od kojih navodimo glavne nosioce njenih sadržaja i značenja: Razne narodne priče; Šaljive narodne priče; Nadnaravno u narodnoj priči; Erotske narodne priče; Pjevni pjevko – narodne pjesme i oko njih; Tako se kaže – narodne izreke i poslovice, uzrečice i fraze, kletve i zakletve i slične „u običaj uzete riječi“; Rječnik; Foto album. No ovaj, iako impozantan sadržaj, ni simbolično ne predočava veličinu Raonićevog poduhvata – odeljak Rječnik, recimo, kod većine priređivača knjiga ove vrste sadrži samo nepoznate ili manje poznate reči, a ovde je knjiga u knjizi, sa skoro sto strana! No, pođimo redom, po kompozicionom sledu.

            Knjigu otvara zbirni metaforični naslov Jedna glava stotinu jezika, posvećen pričama, koje su sa razlogom stavljene na početak. Narodne priče su dragoceno štivo i folkloristima svih vrsta, od proučavalaca mitova i legendi određene sredine do etno-psihologa, i čitaocima svih uzrasta i poetičkih afiniteta.  Premda postoje izvesni poetički obrasci koji odlikuju narodne umotvorine, od izreka do priča i pesama, raznolikost u okviru svih ovih žanrova je toliko velika da je sasvim prikladan i tematsko-značenjski indikativan naslov koji je Raonić upotrebio. Prvi odeljak ovog četvorodelnog korpusa – Razne narodne priče – već naslovom nam sugeriše taj veliki tematsko-poetički raspon.

Da bismo osetili impresivnost te širine, dovoljno je od četrdeset tri naslova navesti samo nekoliko: Narodna vidarka, Zmija na ćedilu, Legenda o koscu, Koje će koljeno platiti, Majstor i siromah, Rakiju je đavo izmislio, Izbirulja, Njiva đavolu predata, Ženiti ga, smiriti ga... Već iz ovog malog uzorka uviđamo da su tu naporedo priče bajkolikih i realističkih intonacija; priča o davnim, legendarnim vremenima do fabuliranih današnjih konkretnih zbitija.

Za istraživače folklora dragocenni su tematski supstrati i drevni a još živi narativi, kao i izvorna leksika – pred nama je vrelo reči i izraza koji sežu do krajnjih dubina pamtiveka a još zrače ne samo izvornom svežinom i plemenitom patinom proteklih vremena, već i značenjskom širinom i dubinom, noseći u sebi i horizontalu i vertikalu svekolikog iskustva. I čitaocima je to važan sastojak doživljaja, ali ono što je njima posebno drago – priče su i čisto literarno, same po sebi, visoke vrednosti – to su razvijene, neke i razuđene naracije, sa likovima koji spajaju u sebi i draž neobičnog i tipske odlike sredine i vremena; sa kontrastima između likova kao nosilaca radnje i sredine koja oličava duh vremena. Živopisan stil, sa rečnikom-vremeplovom, a pre svega dinamična dramaturgija kazivanja i uverljivo dočarana više ili manje dramatična, katkad i potresna zbitija iz raznih vremena, plene pažnju čitalaca kao da emituju savremena uzbudljiva zbivanja. Dah prohujalih vremena u čitalačkom doživljaju je samo dodatna draž, buđenje sećanja na noviju ili stariju tradiciju iz našeg kolektivno nesvesnog, iz tame zaborava, bilo samim protokom vremena, bilo, što je naš večni usud, spoljnim, nasilnim zapretavanjem našeg ličnog i nacionlnog bića. Kao što su majstorski oblikovane realističke priče, prožete istorijskim i političkim uvidima, tako su čitalački izazovne i priče koje spajaju ovostrano i onostrano, realno i imaginarno, stvarnost i maštu...

            Naredni odeljak ovog velikog korpusa nosi više no sugestivan naslov – Šaljive narodne priče. Suvišno je reći da je to već tematski uzev poslastica za čitaoce, no posebna vrednost i ovih priča, kao i svih narodnih umotvorina, je u njihovom saznajnom potencijalu – koliko uspevaju da u nama ožive retrospektivu sećanja i svesti o svom ličnom i kolektivnom identitetu. A veoma uspevaju, i izvornim predstavljanjem sadržaja i majstorskim umećem kazivanja. 

            I naslov narednog odeljka rečito govori o vrsti zastupljenih priča – Nadnaravno u narodnoj priči. Sa dvadeset jednom pričom uverljivo nam je dočaran spoljni mozaik narodnog viđenja, bolje reći nasluta, natprirodnog i njegov unutarnji, duševni izraz. Natprirodno nije, podsetimo se, sinonim nestvarnog ili nemogućeg – to je beskrajna oblast, sav kosmički i duševni prostor koji nije podatan našim videlima, našim skromnim opažajno-saznajnim            mogućnostima razabira sveta i svog mesta u njemu. Evo naslova nekoliko priča u ovoj korpi: U svatovima đavoljim biti: Gazda Jovo i jedna vještica; Glas mrtve majke; Čudovište u vodenici; San je istina... Možda poslednji naslov najbolje određuje status istine u ljudskom doživljaju natprirodnog, beskraj tog bezdana u našem poimanju stvarnosti. 

            Korpus Erotske narodne priče se naslovom takođe sam okazuje – to je splet priča koje tematizuju muško-ženske odnose, sa puno topline i dobroćudnog humora, u širokoj gami od realnih i svima svojstvenih prilika i neprilika do neobičnih i maštom optočenih zbitija.

            Šta reći o pričama ove velike riznice folklornih bisera? Neko je mudro uočio da se narodne pesme zapisuju, a priče – pišu!  Ova statusna razlika između zapisivača bisera ova dva žanra može nam na prvi pogled izgledati prevelika, ali nije. Pesme već svojom ritmičko-melodijskom strukturom, metrom i rimom pre svega, obavezuju zapisivača, daju mu precizan nalog. Priča je sasvim drukčiji i slobodniji žanr; tu je, uslovno rečeno, obavezujući samo specifični narativ –   osnovna fabula sa zapletom/raspletom i noseći subjekt(i) – sve ostalo je, tkivo i pletivo priče, na pričaocu, odnosno zapisivaču, bez čijeg dara stvaranja atmosfere priče i umeća vezivanja pažnje slušalaca, mosta između tvornice priča i njenih potrošača, priče ne bi ni bilo. Drugim rečima, bez čari tog međusobnog fluida nema prave priče – zato dobre priče i jesu tako retke i u takozvanim velikim književnostima, odnosno književnostima velikih jezika. Književni tumač je dužan da skrene pažnju čitaocu na jednu čestu zabludu, da postoji stil pisanje kao disanje, pisanje (i čitanje) u jednom dahu. To je lepa metafora, veliki kompliment veštini vođenja radnje i tolikoj izbrušenosti stila da ne skreće pažnju na sebe već se sav predaje supstanci priče, ali u stvarnosti bi takav stil – pisanje kako se misli i oseća – bio vrlo opširan, sa bezbroj digresija i poštapalica, poput naših svakodnevnih ćaskanja – mi svakog dana opširno pričamo sa članovima porodice, komšijama, poznanicima, a kad bi se ti kilometarski spontani razgovori sveli na značenjsku suštinu i poetički obrazac, uvideli bismo da retko kad dosežu vrednost iole vredne i našim neznancima zanimljive priče, a osnovni preduslov valjane priče je da je zanimljiva za drugog, za nepoznatog čitaoca. Ukratko, a to je poenta ove teorijske napomene, nema dobre narodne priče ako i njen zapisivač i prenosilac i sam nije dobar pripovedač! Bez tog dara ne bi mogao da bude ni dobar odabirač – u narodu kola bezbroj priča u bezbroj varijanti, vrhunski odabir može sačiniti samo vrhunski umetnik ili književni tumač sa zapretanim darom pisca, sa kapacitetom visokog književnog umeća u sebi. A Raonić u sebi ovaploćuje taj simbiotički dar – i pouzdanog tumača i vrsnog pisca pripovedača.

            Odeljak Pjevni pjevko, iako ga čini samo nekoliko običajnih pesama, sadrži čitav niz toposa i idioma dragocenih za razumevanje duha sredine i njegovog istrajavanja u dugom hodu vremena. Evo naslova zastupljenih pesama: Pjesme sa sijela i za sve srećne prilike; Momci u kolu; Đevojke i momci natpjevavaju se; Đevojke u kolu i mimo kola; Igra šećera; Igra šećera ili Igra livadice.

Sublimirano iskustvo na još razuđenijoj mapi predočeno nam je u narednom odeljku knjige – Tako se kaže, sa dva žanrovski i značenjski uputna podnaslova Narodne izreke i poslovice; Uzrečice i fraze, kletve i zakletve i slične „u običaj uzete riječi“. Priroda, to jest prostorno ograničenje književnog prikaza ne dozvoljava nam da se dostojno posvetimo ovoj raskošnoj sprezi iskustva i uma, mudrih uvida i vrcave duhovitosti.

Iako je, doslovno rečeno, sve u ovoj knjizi dragoceno i preteško je u tom pogledu stepenovati vrednost odeljaka – svi su neizostavni činioci usmene i ukupne kulture jedne sredine i mnogo šire – poput krugova na vodi rasprostiru se daleko na sve strane, usudio bih se reći da je najdragoceniji deo ove knjige, kruna ove prebogate riznice, odeljak kakav iz sadržaja i ne slutimo – dok je kod drugih istraživača folklora i mahom naučnika svih vrsta rečnik više prateće štivo, pomoć u razabiru davnih ili specifičnih, uže stručnih tekstova, ovde je Rječnik i esencijalno jezgro i estetski vrhunac. Pred nama, u svoj raskoši današnjih i reljefnoj mapi svih prethodnih značenja, defiluju reči koje život znače, reči vrata i reči prozori u svekoliku i sadašnjost i prošlost, reči na ćilimu svekolikog vremena ljudskog. Na gotovo stotinu strana Raonić nam dočarava značenja ne samo nepoznatih i malo poznatih već i najpoznatijih reči! Otkrivamo kafkijanski neverovatno, da premalo razumemo i svoje svagdanje reči! Iako smo ih upili u svoj opažajno-saznajni vidokrug još kao deca, uviđamo – iz volšebnih Raonićevih opisa – da su i reči koje svakodnevno kazujemo daleko širih i razuđenijih, često i unutar sebe suprotstavljenih, katkad i paradoksalnih značenja. Sve reči naš kazivač nam ih je dočarao kao dinamičnu tvar; reči žive u svom vremenu i značenjski se šire da bi sačuvale u sebi prošlost i ujedno mogle da prime i neizvesnu budućnost. Raonić nam dočarava istorijat jezika, izvorna značenja i potonje mene reči i izraza, čitavog jezičkog blaga, prateći njihov život od njihovog rađanja iz onomatopeje i iskonske ekspresivnosti mitova i legendi do savremenih metafora i moderne ironijske distance. To nisu uobičajena, tehnička objašnjenja, ređanje činjenica u vremenu i prostoru; to surečeno jezikom teorije, supstancijalno-komparativna tumačenja – objašnjenja reči iz mitološke, istorijske, socio-psihološke... perspektive, one koja najadekvatnije osvetljava određenu reč od njenog nastanka do njenih današnjih značenjskih nijansi. To su, sa saznajnog stanovišta, mikro-eseji, ali po supstancijalnoj i poetičkoj artikulaciji – priče o rečima! Svaka reč je priča za sebe i priča o sebi.

Autor ovih redaka, baveći se i filozofijom jezika, smogao je toliko smelosti da u istoriju ideja lansira tezu da nije reč već da je priča osnovna jedinica ljudskog razumevanja sveta. Drugim rečima, mi percipiramo i poimamo pojave u kontekstu, u određenom miljeu, u zavičajnom vremenu i prostoru, oslonjeni na prethodna iskustva i znanja u razabiru tajni novih pojava. Šta je to ako nije nova priča, oslonjena na prethodne?

Knjiga Tako se priča je nepresušno vrelo ne samo za etnologe i lingviste već za sve znatiželjnike koje zanima tradicija, majka sadašnjosti i budućnosti. Zoran Raonić nam uzornim znalačkim pregnućem i vrhunskim književnim umećem predočava jezičko blago svog zavičaja, ali ne suvim jezikom činjenica kao apstrahovanih jedinica stvarnosti i našeg razabira životnih tajni, već kroz život reči u svekolikoj pojavnosti, kroz reči koje odslikavaju svoju predmetnost, kroz reči koje nam predočavaju i same sebe i stvarnost u kojoj obitavaju i o kojoj svedoče od pamtiveka. Raonićev Rječnik je, iako zavičajni, lokalni, i rečnik čitavog našeg jezika, pa i mnogo šire. Poput reka i mora, i jezici su spojeni tokovi ljudskog sporazumevanja i razumevanja sveta. Nije hirom slučaja već iz sklada srca i uma rođeno humanističko načelo Jedan smo rod. A veliki Miloš Crnjanski je rekao: Naš osmeh može proizvesti radost čak na Sumatri... Ceo svet je u vezi...                    

НЕШТО О КАЗИВАЧИМА ОВИХ УМOТВОРИНА,

УЗ  ИЗРАЗЕ  ОСОБИТЕ  ЗАХВАЛНОСТИ

Од њих сам све ово чуо, и не само по једном, и не увијек исто од истих. Нијесу то били обични казивачи, они који казују нешто ономе који ће то записати. Напротив, они су само причали, разговарали, у свим приликама. Ја сам био онај који је умио слушати, али и неко ко је памтио и биљежио. При том не знајући шта би с тиме, без крајње намјере да то буде објављено. Једноставно, то су били драгуљи, за скривање и чување, у биљежницама, али и у души. Том традицијом сам задојен, одрастао, зријевао. Све до средњих својих година, кад сам се сакупљеним благом стао хвалити. Тада су ми они који знају да тако треба, препоручили да своју ризницу подијелим са другима. Јер то је благо које се диобом умножава, увећава.

Дошло је, дакле, вријеме да се ове народне умотворине на свијет издају, да се  покаже како се до недавно причало, пјевало, мудровало (без лоших призвука које тај израз понекад има). Да се упозори да се данас олако и убрзано кида веза са традицијом, са исходиштима највећег блага које имамо – језика, али оног чистог, изворног, нашег. Затребаће нам ово, можда и ускоро, кад усахне мода сасвим површног и исквареног језика овога времена, језика улице, рекламе, савремених медија, електронских комуникација, плитких, често и глупих, некада простијих и од оних из доба првобитне заједнице, кад се комуницирало знацима и сигналима, више него језиком. Зато се надам да ће се људи поново дружити,  и, у доколици или у каквом раду, у кући, пред кућом, на путу - причати, и причати. Све постојеће и непостојеће оснажити, подупријети и поткријепити причом, пјесмом, мудрошћу, лијепим и пробраним ријечима, као каквим благословом. Снагом коју носи сама енергија језика.

Наши стари су већином били рођени приповиједачи, мудре памтише, расни пјевачи, коловође, весељаци, али и тужни и сјетни горштаци, кад треба и лелекачи и тужилице, из којих је проговарало наталожено вријеме, тежак и дуг живот у безброј покољења. Говорили су „нашки“, својим матерњим, односно „татерњим“, језиком, ђедовским и прађедовским, уз новитете које је доносило њихово доба и логика природног развоја језика. Језика који јесте у савременом свијету а ослоњен на традицију. Али и то увијек уз потребну мјеру и не малу сопствену инвентивност, осјећајући дух свога језика. Зато га нијесу бућкуришали са оним који није нашки.

До скора се живјело у свакојаким оскудицама. Можда то сада само тако изгледа, зато што се данас живи у привидном изобиљу и у „шареним лажама“. Некад смо само језика имали доста, остало – шта буде, сада нам језика недостаје, иако непрекидно брбљамо, ми или „сокоћала“ којима смо опчињени и опкољени. Данас госта, или саговорника, не можемо, заправо - нећемо понудити истинском причом, даровима из језичких подрума – част ријетким изузецима. Разговорџијама, углавном старијим особама – мјесто је још само у осами и у сјећањима. Трпезу ћемо претрпати изобиљем, ђаконијама, које ће се углавном бацити. Над трпезом нема ријечи, осим оних тешких, осим увјеравања како су сви против нас, да је нада већ изгубљена. Зато журимо, и ништа не можемо стићи. Увјерио сам се да гости оду задовољни и са лијепим и дугим сјећањем, само ако је било оног поврх трпезе - лијепог разговора. То је најбољи дар који гост може понијети од нас. Језички дарови се дародавцу враћају у тренутку кад их даје. Саговорник их неће вратити њему, већ некоме другоме. Па се круг шири, умножава, враћа, уплиће у златовез језика који јесте и тренутак и памћење. Зато сам захвалан онима који су ме даровали животом у овом језику, својим прецима, а били су уз то још и одлични разговорџије, језички чаробњаци, магови чије језичко сјеме клија и много љета након њих, јер проносе га, насијавају неки налик њима. То сјеме трепери у простору у ком су они обитавали, који живи животом језика као божијег дара. Захваљујући њима, научио сам да чујем, слушам и преслушавам ријечи. Да и код других ријеч препознам у виду драгуља, кристала. А ријеч изрони изненада и, некад би се рекло, испотиха, ниоткуда. Обрадујеш се, нијеси ни слутио да је посједујеш или да ти је неко невидљив дарује тако великодушно.

Зато ћу са посебним пијететом поменути неке од причалаца,  казивача: Раонић Јања, Перко, Драго, Јованка, Рајко, Јефто, Микаило, Миле, Деса, Миливоје, Радивоје, Маринко; Капетановић Зорка; Војиновић Трипко, Милуша; Јегдић Милован - Мујо, Спасенија – Мања, Владимир - Драго, Владе; Остојић Милета – Миро, Ката, Раде; Вранеш Урош, Владимир – Владе; Калпачина Исак; Зечевић Милко; Стојић Стојка; Шабановић Амир, Аља, Хазбија; Џувер Милика; Марковић Милоје – Џањо; Клачар Слободан; Станимировић Драго; Аврамовић Јовица; Драгашевић Љубинка; Посука Митар; Новосел Будо; Глушчевић Вукајло – Мишо, Лаловић Сретен – Срето; Кљајевић Милосав, Драгољуб, Радивоје, Миливоје, Вулета – Мијо, Томо ... А тек оне непознате, када бих помињао, оне које сам срео на путу, у пролазу, у аутобусу, на свадбама, славама или сахранама, у чобанлуку, на свакојаким мјестима. Некада им не сазнах ни имена, али оста(де) Ријеч. Некада и лик, који ми баш ту ријеч дошапне онда када ми затреба нека лијепа и сликовита.

Овај списак казивача – причалаца разговорџија - је само започет. Потпун би могао заузети простор цијеле једне књиге, попис скоро свих становника средњег Потарја, пљеваљског и жабљачког краја. Садашњих али и некадашњих, јер овдје је од вајкада и врело и ковница језика. Списак би се наставио у недоглед, прозивком земљака, још од старих и најстаријих времена, па све до неких будућих, далеких. Да, да,  баш тако, будућих, ако их буде било. Оно што је сасвим сигурно - преживјеће Језик, Ријеч, не само у виду писаном. Језик је материја која струји, која тече, кружи као вода, ваздух. Увијек на располагању, чека нове језикословце. Најприје би Ријеч, биће и најпослије. На крају. Али и послије краја.

Мени се казало и казује. Зато слиједи и наставак ове приче, ових записа, надам се, ускоро.

                                                                                                 Аутор