IV.2. Pismo prof. dr Ljubomira Tadića Đilasu

Prof. dr Ljubomir Tadić piše Milovanu Đilasu 28.12.1977.g. povodom njegovog pisanja о ubistvu Tadićeve braće u knjizi ‘’Revolucionarni rat’’.

„Господине Ђилас,

Пишем Вам све ове редове с осећајем муке и огорчења. Веровао сам дуги низ година да ћемо нас двојица моћи некако живети један мимо другога, грађански коректно, утонули у заборав минулих времена и невремена с њиховим више или мање неочекиваним расплетима и хазардима. Ви сте се, нажалост, потрудили да тако не буде. У последњој књизи Ваших ратних мемоара, која је недавно изишла на енглеском језику, Ви сте поново писали стари, крвави сценарио из априла 1942. године. Бескрајно сам запањен с колико хладнокрвности кривотворите опис збивања у којима сте били главни режисер погибије моје браће и рођака. Добро знам, сећање после више од тридесет пет година може да вара. Али Ви се помно сећате свих појединости о месту где су моја браћа имала да буду стрељана, о паролама које су несрећни млади људи, идући у смрт, извикивали (срећом нису извикивали имена вођа!). Ви се веома добро сећате како су егзекутори и партизани изгледали после егзекуције и физички и душевно, а сећате се и оне гнусобе о стрељању двојице осумњичених краљевских официра заједно с мојом браћом (цитат на енглеском, прим.аут). Такође се сећате, господине Ђилас, младића с грубим лицем’ који је, у огорчењу, рекао: ‘Требало би бацити бомбу на комитет!’, али сте заборавили да се тај двадесетогодишњи сеоски младић звао Раде Тадић, који се, после тромесечног крварења по источној Босни, враћа кући и сазнаје у пивском комитету да је његов рођак, комунист, Тадија Тадић проглашен за ‘издајника’ и ‘петоколонаша’ који се ‘увукао’ у Партију! Ви се, такође, не сећате још једне окрутне појединости о злој судбини Обрена Вукосављевића, командира партизанске чете, који је то исто доживео као и Раде Тадић, јер се и он враћао из исте битке, па је, не схватајући ништа од тих бесмислица које сте Ви и Ваши верни следбеници, следећи потказиваче, конструисали, покушао да ослободи Тадију Тадића и био без икакве милости стрељан пред пивским манастиром по наређењу Неде Божиновић. Ви се не сећате да су била стрељана четири Тадића (Ви кажете: „Three Tadićes were senteced to death, I believe“): Тадија, Радоје, Раде и Благоје, а с њима и Јовица Јововић. Ви се, углавном, сећате свих небитних појединости, а увек заборављате оне битне. Али за писца мемоара, који је себи поставио задатак да се обрачуна са својом сопственом савешћу, битан је податак да Благоје Тадић и Јовица Јововић нису имали више од осамнаест година!

Но битније од свега јесу Ваша кривотворења података и догађаја. Идемо редом. Тадија Тадић није, као што Ви тврдите, био командант него политички комесар батаљона; није био студент, већ дипломирани правник. Но то спада, рецимо, у ситне, занемарљиве омашке једног писца мемоара. Ви даље тврдите да је Спасоје Тадић био ‘полицијски агент’. Речи ‘a police agent’ објављене су 1977. године на енглеском језику. Ја вас стога питам: Ако вам је тај податак био познат, зашто га нисте употребили 1942. године кад сте на српском језику употребљавали све могуће и немогуће етикете за своје стварне или исконструисане непријатеље? А да ли се, можда, присећате да је тај ‘полицијски агент’, бежечи из италијанског и зеленашког затвора, посетио Ваш главни штаб у Горњем Пољу и, од ваших неометан, наставио пут за Пиву, настанивши се код своје сестре на Равном? У то време нисте ништа опраштали не само никаквим полицијским агентима, него и многима другима који су били у служби бивше Краљевине. Ако Вам је Спасоје Тадић био сумњив, могли сте с њим врло лако и тада да се обрачунате. Зашто то нисте учинили? Пре свега зато, господине Ђилас, што је Спасоје Тадић, као неустрашиви вођа комита из Првог светског рата, дакле: борац против окупатора, а затим као припадник левог крила Земљорадничке партије, који је, за време свих избора у бившој Југославији, седео у затвору, уживао не мали углед у никшићком и пивском крају. Да сте га тада назвали полицијским агентом, Вама би се ‘у брк’ смејали чак и они који су дрхтали пред Вашим терором. Или је посреди један други разлог, вредан помена у мемоарима Ваше врсте, али податак који ви прећуткујете: Ви и Ваши очекивали сте да синови и синовци ликвидирају свог оца (у овом случају: стрица!) уместо Вас, не би ли их на такав гнусан начин ‘крвно везали’ за свој покрет! Да ли је потребно да Вам наведем неколико познатих примера и преседана те врсте? Сећате ли се Ковачевића са Грахова и Војина Мићановића из Пиве?

Ваше сећање је детаљно кад описујете напад групе партизана на Спасоја Тадића. Но Ваша интерпретација је ‘фантастична’. Ви пишете: ‘Spasoje got hold af a submachine gun lika a mad dog killed two Partisans…’ Ви сте његову обичну војничку пушку ‘унапредили’ у машинку, а нападнутог човека који брани голи живот упоредили са ‘бесним псом’. Зар сте, збиља, очекивали да ће један стари комита, који је толико пута гледао смрти у очи, побећи с наметнутог ‘мегдана’? И да ли Вам је, можда, познат податак да је група партизана приликом напада узела његовог сестрића као таоца и да је његово преклињање спасило партизане од веће погибије? И да ли Вам је познато да је тај ‘бесни пас’ молио партизане да га оставе на миру пре него што је испалио иједан метак у своју одбрану. Не заборавите, забога, да и данас има живих сведока целог догађаја!

И тада, после бламаже и неуспеха, долази одмазда. Тражи се и налази денунцијант. Ви све то лепо описујете. Али, да бисте оправдали бесмислену егзекуцију Ви се служите приземним неистинама…

… У праву сте кад тврдите да Тадићи никад нису заборавили страшну судбину својих сродника. Али ми који смо се наставили борити на партизанској страни, следили смо започети пут своје браће, а не Ваш и Ваших истомишљеника из једне фанатизоване верске секте. Да сам којим случајем 1942. имао више од 16 година, свакако бих данас лежао у гробу поред своје стрељане браће. После свега што сте написали о мојој браћи и мени самом, тешко ми је поверовати у истинитост Ваших осталих казивања. Заиста сам принуђен да Вас упозорим да првом приликом и на адекватан начин у свету и на језику на коме сте објавили мемоаре дате сатисфакцију мртвим и живим Тадићима у чије сте се судбине тако окрутно умешали.“

                                                     (Nastavlja se)