”Samo na osnovu verskih i nacionalističkih podela, razvrstavanja i prebrojavanja se može definisati i omeđiti ono što je naše – a to je ceo bezimeni i neimenovani prostor Crne Gore. U svrhu predstojećeg popisa, patrijarh je Crnu Goru – umesto Kosova – pragmatično označio kao koren, početak i rodno mesto pravoslavnih Srba. Oznake koje su tradicionalno rezervisane za Kosovo, patrijarh je prekomandovao u Crnu Goru zbog hitnosti srpske nacionalističke mobilizacije na tom prostoru”

Piše: Vladimir Veljković (pescanik.net)

U Srbiji se predano radi na tome da se rezultati školstva mere na osnovu prisustva verske nastave, te broja osvećenih slavskih kolača i školskih zgrada. Stoga je lično patrijarh Porfirije osveštao Zemunsku gimnaziju i tom je prilikom kazao da škola vaspitava i obrazuje, a slovenski koren tih srpskih reči otkriva nešto mnogo više i značajnije od pukog procesa prikupljanja informacija. „Vaspitavati se znači hraniti se, a obrazovati se znači oblikovati svoj obraz“, rekao je Porfirije i dodao da se u značenju tih reči može smestiti „spoljašnja strana učenja škole i unutrašnja strana izgrađivanja naše ličnosti“.

Osvećenju škole su prisustvovali ministarka obrazovanja, državni i crkveni zvaničnici i svima njima je patrijarh objasnio da ciljevi školstva imaju svoju predestinaciju u srpskom jeziku. Vladanje srpskim jezikom i naivnom etimologijom reči, omogućava Porfiriju da osvećuje školske zgrade, podučava ministarku i državne zvaničnike, jer je on već ovladao ciljevima obrazovanja. Zato nije ništa čudno u tome da ministarka prosvete saslužuje verskom poglavaru prilikom osvećenja škole. Naime, patrijarh definiše i ujedno ispunjava obrazovne ciljeve, dok su ministarka i državni funkcioneri prisutni da to potvrde.

Nacija, međutim, nije data jednom za svagda, piše Dominik Šnaper u knjizi Zajednica građana (Novi Sad, 1996), već je „plod procesa integracije“ kroz školski sistem koji nije samo „tehničke obuke radi, nego pre svega što se u školi oblikuje građanin“, sposoban da usvoji vrednosti zajedničkog života i prihvati ideju opšteg dobra. „Tako determinizam rođenja postaje sloboda“, zaključuje Šnaper, odnosno, tako učenici i studenti u procesu obrazovanja prevladavaju determinizam srpskog jezika i pravoslavne veroispovesti, i postaju slobodni i odgovorni građani. No, trenutni režim je odustao od osnovnih ciljeva prosvete – o tome se ovde već pisalo – i tu prazninu popunjava patrijarh, iako je njegovo prisustvo nepotrebno, suvišno, pa i štetno.

A rezultate Porfirijevog obrazovanja videli smo u hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici. Tamo je, na teritoriji susedne Crne Gore, patrijarh agitovao u okviru kampanje za povećanje broja Srba na popisu stanovništva. U prisustvu ministara, ruskog ambasadora i političara, Porfirije nijednom nije spomenuo Crnu Goru, već je ona postala nešto „ovde“, prostor bez imena, gde je „duboko zasađen naš početak i koren“ i „rodno mesto svih pravoslavnih Srba“. Porfirije je prvo retorički obrisao Crnu Goru, a onda je tamo zasadio Srbe, kao primordijalni kolektiv na tom prostoru. A taj prostor je čudesan, zato što se na njemu „bolje nego na drugim mestima zna ko smo, koje smo vere, kojim jezikom govorimo i kojem narodu pripadamo“. Ali zašto neimenovano mesto nudi bolje znanje u odnosu na druga mesta?

Zato što se samo u sukobu sa drugim identitetima i konceptima, u ovom slučaju građanskom definicijom Crne Gore, može spoznati šta je to srpska vera, jezik i identitet. Samo na osnovu verskih i nacionalističkih podela, razvrstavanja i prebrojavanja se može definisati i omeđiti ono što je naše – a to je ceo bezimeni i neimenovani prostor Crne Gore. U svrhu predstojećeg popisa, patrijarh je Crnu Goru – umesto Kosova –  pragmatično označio kao koren, početak i rodno mesto pravoslavnih Srba. Oznake koje su tradicionalno rezervisane za Kosovo, patrijarh je prekomandovao u Crnu Goru zbog hitnosti srpske nacionalističke mobilizacije na tom prostoru.

U crkveno-nacionalističkim besedama pravoslavlje prethodi svemu, čak i kada je srpski narod vekovima živeo bez „svoje države“ nikada nije „odustao od sebe“, kaže Porfirije i poentira: „Nikada nije napustio svoju pravoslavnu veru i crkvu i ona ga je vodila, čuvala i sačuvala do naših dana“. Ako bi intervenisali u strukturu ove poruke, došli bismo do paradoksalnog rezultata: crkva je čuvala i sačuvala srpski narod, ali za šta? Za sekularnu, liberalnu i demokratsku državu „naših dana“, koja odvaja državu od crkve, i gde crkva nije komandujuća struktura društva, nego je samo jedan glas od mnogih, a patrijarh Porfirije nije srpski duhovni vođa – nego građanin Perić. Drugim rečima, crkva je čuvala narod da bi je narod lišio političke i društvene moći i uticaja na narodni/građanski život. Međutim, Porfiriju kao pravoslavnom nacionalisti i populisti nije ni na kraj pameti da izvede zaključak koji bi ga lišio političke moći i uticaja.

Zato srpski duhovni vođa mora u napad: „Živimo u vremenu razaranja, trajnih tradicionalnih, ali objektivnih identiteta i nametanja konstruisanih identiteta. Stoga je važno odbraniti i sačuvati ono što jesmo, ono što se zove identitetom – svoj verski, lični, porodični, nacionalni identitet naših predaka, ali i naših potomaka.“ Da bi nametnuo i uspostavio sebe kao duhovnog vođu, patrijarh lukavo preduzima sledeći manevar: umesto da se identifikuje kao klirik – koje moderna država lišava političke uprave i normativnog uticaja na društvo u celini – on retorički rabi pojmove crkva i vera. Zato nikada nećete čuti da je sveštenstvo očuvalo narod, nego da je crkva očuvala narod.

A praktična politička korist od manevra je u neutralisanju kritičara i oponenata kao onih koji su protiv slobode veroispovesti. I tek kada je sakrio svoj pravi identitet retoričkom dimnom zavesom i zbunio demokratsku javnost, monah Porfirije istupa kao neko ko je željan političke vladavine u svetu, prisvaja titulu duhovnog vođe i mobiliše srpsku masu za odbranu od sila koje navodno prete razaranjem. Ono što Porfirije vidi kao „nametanje konstruisanih identiteta“ su u stvari vrednosti nacije kao zajednice građana (Šnaper). Patrijarh je srpski nacionalista, ali je protiv konsituisanja moderne države-nacije u Crnoj Gori i Srbiji i protiv je integracije građana.

Pretvaranje Porfirija u „srpskog duhovnog vođu“ ne služi isključivo zanemarivanju normi javnog života u okviru sekularne države, već i stega koje nameće Sveto pismo. U tom smislu, za srpskog duhovnog vođu ne važe reči apostola Pavla: „Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu“ (Gal. 3,28). Apostolski kriterijumi prestaju da važe za srpskog duhovnog vođu i umesto „integracije“ svih pravoslavnih vernika u Hristu, jer nema više Srbina ni Crnogorca, vođa unosi nemir, podelu i neprijateljstvo među vernike, razarajući time i Crkvu.

Vladike iz Crne Gore slede svog patrijarha, pišu mediji; međutim, „ostavite ih, slijepi su vođi slijepima; a slijepi slijepoga ako vodi, oba će u jamu pasti“, upozorava Hristos u Jevanđelju po Mateju.