Istorija

Dušan Ičević

Gorski vijenac sveden na saborovanje

Feb 24, 2024 0 Komentara

(15 riječi)

Njegoš je postao pogodan za svakojaku upotrebu. Gorski vijenac je odavno prisvojen za Srpsku Bibliju, Crnogorsi ga imaju kao svoju Bibliju. Pitam: Da li je Biblija svojim sadržajem, što je neuporedivo, ili Sveta knjiga kao simbol.  U dnevno.političkoj utrci Srbi hoće sve da posrbe, pa tako prizivaju Njegoševu tradicionalnu Crnu Goru na koju oni jedini imaju pravu. Pošto, naročito posrbice, poriču crnogorsku naciju. Ili se smiluju pa pominju dva naroda istoga porijekla, sa osnovom Srbi narod najstariji...

Nastavlja se davno započeto, pa ponavlja dopunama. Tako se koristi i tekst o suštini “Gorskoga vijenca” Žarka Vidovića (1921-2016) objavljenoga prvi put 3. 5. 2018. Zapravo, nastavak je i svođenja Njegođeva djela na Saborsku podlogu, Namjena je da se Gorski vijenac svede i izvede iz hrišćanskih, pravoslavnih, svetosavskih srpskih sabora koji daju smisao spjevu.  Navodim izvorno:

Модел Горског вијенца је христијански САБОР. Први такав сабор у Јеванђељу је Сабор на Педесетницу (Духове) кад је послије Васкрсења и Вазнесења (одласка) Христа основана Црква Силаском Светог Духа на Сабор апостола (христијанске господе) и на Хор (Коло) вјерног народа окупљеног око Богородице… дан настанка Цркве као завјетне заједнице, заједнице Новог, Христовог завјета; та иста Педесетница је („Тројичин дне“) и дан Сабора у Горском вијенцу.

Значајно је да Горски вијенац почиње „Скупштином уочи Тројичина дне на Ловћену“, тј Сабором.  у Горском вијенцу се конституисање и обнова народне завјетне заједнице дешава у исти дан кад и у Библији, у Новом Завјету. 

Најкраћа и најсажетија формула Косовског завјета у Новом вијеку је Посвета, уводно певање од 200 стихова у Лучи Микрокозма.posvećeno je g. Simi Miutinoviću, “Srpski p’jevče nebom osijani…”

Други такав сабор „ришћанске господе“ je onaj na којем је донијет Душанов законик (заправо два сабора: у Скопљу г. 1349. и у Серезу г. 1354).Трећи је Косовска вечера, Тајна вечера српске завјетне заједнице. Nastavlja sa priznanjem, da Такви сабори се онда, под окупаторским турским властима и посадама, током више од четири стотине година држе око манастира, као локални (племенски) сабори којима само Црква може да даје завјетни (национални) смисао и садржај… и сабор оцртан у Горском вијенцу одржава око Цетињског манастира и око светиња у сфери манастира (као црквина на Ловћену). Naglašava:

Ти сабори представљају највишу историјску свечаност, светковину („светковање“, ГВ, 93, каже Вук Мићуновић): обнова, преображај и појава завјетне заједнице; као појава спасења, велике радости због обнове (рајске) заједнице прекинуте Гријехом! Krivac je Satana. Za пад Срба који нису одољели искушењу Сатане. Владика Данило стално говори о томе Гријеху који је настао лукавством Сатане… и Свети Сава на Жичком сабору кад је говорио о триклетој јереси (а то нису „богумили“, него латинска јерес!). Сабори су светковање заједнице … при томе јављају и тамни тонови Зла, припремљени већ литургијском поемом Луча Микрокозма… Zastaću: Luča mikrokozma je, znači, liturgijska pjesma.  Zaključuje, …нема просвјетљења и уздизања у Небеско царство а да се при томе не јави и свијест о Злу, о Гријеху, о Лукавом, о лажној вјери, о опасности разбијања завјетне заједнице.

Namjena za sadašnje stanje: Горски вијенац је икона сабора којим се конституише заједница, као преображај нације, завјетне заједнице: данас можда заједнице изградње храма Светог Саве; или заједнице шест стотина година Косовске битке, или заједнице као празника поновне појаве свијести Косовског завјета. Србија и српски народ су данас опет на истуреном полжају европског фронта према фундаменталистичкој појави револуције, овај пут зелене револуције којом она пријети не само Израелу, него већ и Европи на њеном тлу, на Косову!

Završno: У Горском вијенцу  и у Лучи Микрокозма, пробуђена не завјетна свијест Срба, с њом и свијест о Злу! „Истрагом“ се и данас пријети, али не потурицмаа, него завјетној заједници, „Новом Израиљу“ (како је Немања назвао Србе, свој народ, на Сабору у Расу, г. 1196).[1]

 Shvatanja Žarka Vidovića, koja su temelj saborovanja, kritički sam prosudio u knjizi Crnogorska nacija, u dva izdanja.[2] Navodim doslovno:

Nebesko carstvo kome su se privoljeli Srbi nije, kako objašnjava Žarko Vidović, carstvo Boga mrtvih, nego “Boga živih”, carstvo Hrista, sam Hristos je Nebesko carstvo. “Biti u Nebeskom carstvu znači biti poistovjećen s Hristom”. A poistovjećivanje je – Pričešće, koje se zbiva na Liturgiji. Srpski vladari se po njegovome tumačenju opredjeljuju za Nebesko carstvo, koje je za njih neuporedivo značajnije od zemaljskoga carstva, od zemaljske zajednice (interesne, tjelesne, krvne, rodbinske, plemenske zajednice vlasti nad nekim tlom itd.). Srbija istinski postoji tek kao nebesko carstvo, Nebeska Srbija, tj. kao duhovna zavjetna zajednica, kojoj na čelu stoji Hristos, a nacije nema ako ona nije “Novi Izrailj”.

Tako se gradi nacija kroz zavjet, koji se zato prvobitno i zove svetosavski zavjet. On je svoju potvrdu dobio tragedijom na Kosovu.

Porijeklo mu i jeste svetosavsko. A proroštvo, pričešće i posvećenje kneza Lazara su liturgijska tajna, tajna poistovjećenja s Hristosom, ne

radi vršenja vlasti, nego radi stvaranja zavjetne zajednice koja se drži

u sebi i kad nema vlast. Zavjet i zavjetni lik – ikona nije oličenjedržavnoga uređenja, nego ikona od koje počinje “liturgijsko događanjenaroda”. Prema Vidoviću, ako se zaboravom prekrije lik – ikonasvetoga cara Lazara, slomljena je kičma Kosovskoga zavjeta i time uništena i srpska nacija kao takva, pošto je ona “istorijska i nacija samo samo kao zavjetna zajednica”.

Vidovićevo shvatanje nacije kao zavjetne zajednice je misaona konstrukcija koja se ne obrazlaže naučnim, nego metafizičkim i filosofskim kategorijama. Ona nije, po njegovome mišljenju, svjetovna

zajednica ili tvoevina neke društvene klase, pošto proizilazi iz transcendencije, iz zavjeta. Na svjetosavskome i kosovskome zavjetu je, kao liturgijskom događanju nadsvjetovne zajednice Srba, zasnovanačitava istorija srpskoga naroda. Srpska nacionalna svijest se javlja tek “sa tragedijskom sviješću i liturgijskim učešćem”, i to baš u sferi Pećke patrijaršije. Nacija je samo duhovna zajednica (moji kurzivi, D. I.), začeta u okrilju Srpske pravoslavne crkve, još na dan Hristovoga Vaznesenja u Žiči 1221. godine, a “zavjet sama supstancija nacije”.

Pošto je “zavjetna zajednica” nacija izvan, bar striktnoga, naučnogadiskursa njome se ne bih bavio da nije neposredno primjenjena na crnogorski nacionalni entitet. Naime, u kontekstu teme kojom se bavim je Vidovićevo tumačenje Njegoševe “zavjetnosti”, “časnoga krsta” i Crne Gore u srpskoj istoriji.

Za Vidovića, Njegoševa trilogija (“Gorski vijenac”, “Luča mikrokozma” i “Lažni car Šćepan Mali”) su za srpsku istoriju isto što I Biblija (moji kurzivi, D. I.) za Crkvu hrišćana. U skladu sa svojim poimanjem srpske nacije, Nebeskoga carstva i Kosovskoga zavjeta, on Njegošu pripisuje nadsvjetovnu svijest o istoriji, da je ključ srpskepovijesti (zavjetne svijesti), treći tumač zavjeta (nakon sv. Save i cara Lazara), koji je zavjetnu misao srpske književnosti (platonsku, liturgijsku, anagnostičku) prenio iz Srednjega u Novi vijek. “Luča Mikrokozma” nije “nikakav metafizički ili kosmološki spjev”, a Njegoševe misli o Bogu i čovjeku, koje su svojstvene hristijanstvu, platonski mislećemu hrišćanstvu, ne dolaze iz teološko-filozofskih studija, nego liturgijskih crkvenih knjiga. Tajnu zavjeta, Nebeskoga carstva je riješio Njegoš premašivši lirsko tragedijskim, koje je nacionalno. “Gorski vijenac” je pak, “ikona sabora kojim se konstituiše zajednica, kao preobražaj nacije, zavjetne zajednice”. Ni “Lažni car Šćepan Mali” nije kao ni “Gorski vijenac”, obično “istorijsko zbitije”, nego “dramska pojava lažnog zavjeta”.

Njegoš je otvoren za svakojaka tumačenja, ali ga zatvarati u krugove liturgijskoga štiva, ma koliko se ono uzvisivalo u vrhunsku božansku promisao, ili u praktične upotrebe i nakane, jeste ipak pogrešno i posuvraćeno iščitavanje djela genijalnoga pisca.

“Krst časni i sloboda zlatna” nijesu, po Vidovićevome mišljenju, nikakvi politički ili svjetovni termini, nego liturgijski simboli. Njima je označeno samo ime Hristovo. U narodnoj pjesmi su oni samo odjek Liturgije, koja je čuvar Kosovskoga zavjeta. Tek je pounutrenje vjere zavjetom moglo da bude duhovno uzdizanje časnoga krsta i zlatne slobode, koji vode u Nebesko carstvo.

Za razumijevanje vremenskoga i misaonoga konteksta Vidovićevih transcendencija možda je zanimljiva opaska da su Srbija i srpski narod i danas “opet a isturenom položaju evropskog fronta prema fundamentalističkoj pojavi ‘zelene revolucije’, kojom ona prijeti Evropi”. Godine 1989. kada Vidović objavljuje svoju knigu upravo su nanovo buditelji srpske nacionalne svijesti (nošenje mošti kneza Lazara po srpskim zemljama, narodni zbor na Gazimestanu, pohodi Srba i Crnogoraca sa Kosova po Jugoslaviji, tzv. antibirokratska revolucija itd.) najavili novu eru nacionalnoga i državnoga objedinjavanja srpskoga naroda. Instrumentalizacija određenih tekstova u praktično-političke svrhe je očigledna”.

Očigledno je da je autor prepisao sebe, sa porukom da Saborski Gorski vijenac ima trajnu vrijednost. Ustvari je obezvređivanje suštine i smisla Njegoševoga spjeva.

Pokušaj da se Njegoš sroza u crkovnoga pojca je isprazna krivotvorina.

U Podgorici, 22. 2. 2024