Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

NARODNE PRIČE II

(15 riječi)

Sakupio i priredio: književnik i književni kritičar, publicista i sakupljač narodnih umotvorina Zoran Raonić

IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

Зоран Раонић

 

ТАКО  СЕ  ПРИЧА

 

НАРОДНЕ  УМОТВОРИНЕ  ИЗ  ПОТАРЈА  И  ПЉЕВАЉСКОГ  КРАЈА

 

Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Пљевља, 2018.

Објављивање ове књиге омогућили су:

 

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ЦРНЕ ГОРЕ - и              

ОПШТИНА ПЉЕВЉА

 

Издавач: Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља

Штампа: Графокартон, Пријепоље

Уредник: Мр Исак Калпачина

Технички уредник: Драган Палдрмић

Уредник фотографије: Милан Раонић

Корице: Мр Јелена Раонић

Рецензенти: Љубомир Зуковић, академик


E,  MOJ  SIRE,  MOJ  SVIJETLI  OBRAZE

Bio neđe neki siromah koji je rijetko i hljeba imao dovoljno, a o siru da se i ne govori, ali je vješto čuvao svoje siromaško dostojanstvo.

Pođe on tako jednom u goste, na slavu i na čast, kod dobroga i bogatoga domaćina, pa iako je znao da će tamo biti svega i svačega, najeo se kod svoje kuće hljeba i tvrdoga sira, kako u gostima ne bi posezao ni za čim, da ovi ne bi pomislili kako je ovaj došo samo da se najede. Tvrdi sir bio preslan, pa je siromah još u putu ožednio, te je u gostima odmah počeo tražiti vode i samo vode. Praznio on čaše na iskap, što je domaćin odmah i zapazio:

- U što si nešto dobro večerao. – rekao je domaćin, više da mu se naruga, a vjerujući kako se ovaj umorio u putu i da je zato ožednio.

- Jesam, vala, i ne da sam jeo, nego se i prejeo. Žena nakuvala pun lonac suvoga mesa, a ja meso volim – pa sjedi, pa po onome mesu, fuka, i fuka, i fuka – i skoro pola ga smazah.

Povjerovali domaćini u njegovu priču, razumjeli njegovu potrebu za vodom, ali ga ne mogli ubijediti da uzme nešto sa njihove bogate slavske trpeze, pa im sad malo i krivo bilo. „De, maši se, Boga ti, nećeš se otrovati. Ajde uzmi, nijesi zaluto u ne znam čiju kuću, de!“, nije pomagalo, ni po stotinu puta da se kaže. Ispao siromah veći u svojim očima, ali i u očima domaćina, mada se nijesu mogli pomiriti s tim da im „slavu prezire“, kako su mu u oči rekli.

Vratio se siromah kući i na stolu zatekao ostatke svoje večere, parče hljeba i nekolike mrvice tvrdoga sira u uglu tanjira. Zahvativši onom korom ono malo sira, poljubio ga je prije nego će ga u slast smazati, pa sa suzom na okrajku oka mu se obratio:

- E moj sire, moj svijetli obraze!                  

 

TREĆA SREĆA

Bila tri momka, tri pobratima iz tri poznata bratstva iz Zatarja. Viđeni momci i dobri junaci, nerazdvojni još od malih nogu, slagali se i dijelili dobro i zlo, ali se desilo da se sve trojici svidi jedna te ista đevojka odnekud sa Pirlitora. Nijesu to krili jedan od drugoga, ko što nijesu ni drugo ništa, pa su našli načina i taj put da se ljudski dogovore. A dogovore se oni da se spreme najbolje što mogu i da odu, te da sva trojica istovremeno zaprose đevojku, pa ona za koga se odluči neka tako i bude i neka mu je sa srećom.

Obuku se i doćeraju kako su najbolje znali i imali, i svaki za sebe pripremio nastup pred ljepotom đevojkom. Dođu u kuću đevojačku tri prosca, posjedaju i započnu priču, sve po redu ali izokola, pa onda jedan po jedan stanu kazivati zašto su došli.

Prvi pobratim kaže:

- Promuko sam pa neću priču dužiti. Kad sam pošao ovamo da zaištem tebe, počeh ovce brojati i samo ih hiljadu uspjeh nabrojiti, grlo me izdade a moradoh i na ovaj put srećni, pa te pitam, lijepa đevojko, hoćeš li poći za mene, srećna da budeš kako niko tvoj nikada nije?

Đevojka mudro ćuti, krišom pogleduje njega pa onu dvojicu.

Drugi pobratim otvori svoju priču:

- I vidim te i ne vidim, lijepa đevojko, oči su me zaboljele, vazdan sam danas brojao dukate i opet ih ne izbrojah, no mi ono blještilo od njih u oči udari, a moradoh i na ovaj put srećan i za mene i za tebe. Znam ja da hoćeš, ali da te i pitam, kako je red i kako Bog miluje: hoćeš li se udati za mene?

Đevojka nit zbori nit romori, ne odgovara na pitanje ni drugog pobratima, no samo krišom oko baci na jednog, pa na drugog, pa na trećeg od pobratima.

Dođe red i treći pobratim da kaže šta ima.

- Ne znam hoćeš li me uzeti, ti đevojko prelijepa, ako nećeš ti hoće neka druga, ali znam da će ona koja me uzme biti srećna kao jedna po jedna. Imam kulu pored Tare same, sedamdeset prozora je na njoj, i veliku luku imam da stotinu tovara sijena na nju može stati, pa ti vidi hoćeš li ili nećeš!

Đevojka se malo snebivala, uzdisala, predase gledala, pa odabere da se uda za trećeg od pobratima! Ostala dvojica ispale šenluk u čast pobratima i nove snahe.

Pošli mali svatovi doma, kako i priliči, mladoženja i dva đevera sa mladom između, pa pjevali i pucali niz Pirlitor i vrleti, sve dok nijesu prešli Taru i došli na obećanu luku.

Ima šta viđeti mlada, njen đuvegija ima samo savardak na jednom malom zaravanku, jednoj lučici zarasloj u vrbe, lučici koju on zove luka. Uveo mladoženja svatove u kuću, pa kakva je – takva je. Mlada stala kao okamenjena, a kad se malo pribrala, pitala:

 - A dobro, zor - delijo, šta ti je ovo i šta bi od onog što reče i što obeća?

 - Evo, kaže mladoženja, ništa te slago nijesam, pa uzeo tojagu i počeo  njome da buši i broji rupe u slami i lišću – prozore na savardaku – kuli. Jedan, dva, tri, ...tridesitri... evo ih tačno sedamdeset, ako ne vjeruješ – broj! A ovo okolo je ta moja luka na koju može stati stotinu tovara sijena, i može - kad se fino strpa!

Shvatila mlada sve, ali povratka joj nije bilo.

Nije ostalo zapamćeno ko su pobratimi bili po prezimenu, koji je bio prvi, koji drugi a koji treći. Nije sigurno kako su se prezivali, ali nekako jesu i nešto je bilo, dok je priča ostala za vazda. Nijedna priča nije bez neke ispričana.

 

KOD SVECA

Bila, kažu, neđe neka žena, neke druge vjere, ni taj te mi je ovo pričo nije znao kazati koje i kakve, a nije ni važno.

Bila ona – tamoona, uobražena i mislila da sve može kako oće i da može dokle oće. Ali jednom dođe nešto pa se ona u krlju pretvori, skrlji se. Vodili je doktorima, travarima i gatarima, hodžama i popovima, ali ništa joj ne pomagalo. I tako sve dok im neko ne kaži: Idite, jadni ne bili, pod Ostrog, Svecu, slava mu i milost! Oni tako i uradi.

Cjelivaj ona Sveca, priloži neke dukate, đerdane neke, prenoći kod njega, slava mu i milost, i sjutradan se vrati zdrava ko da je nije ni muva pečila. Živa i zdrava i na svojim nogama.

No, ona navikla da se sili, pa kad su je komšinice pitale šta bi i kako bi, ona ispričala sve kako je bilo, ali se i pofalila kako je bogat dar ostavila i kako joj nije žao, jer njoj se može, pa još i kazala kako joj je žao samo to što je „suva popa u ruku poljubila“.

Kad da vidiš jada, nju preko noći neki đavoli spopadni i spodbij, te šeni s pameću i stani manitati, da joj ništa nijesu mogli. Jedva su je po dvojica momaka mogli uskrutiti i ustaviti da kud ne strlijekne ili da nešto od sebe ne učini. Nema druge do da se ponovo ide Ostrogu i Svecu.

Dok su je opremali za puta pro Planine, našli joj pod jastukom one darove te je ona onda tamo darovala.   

Čim je došla pod Ostrog, smirila se ko da ništa nije ni bilo. Moli se, pokaj se, prenoći kod Sveca, te ujutru opet živa i zdrava i pri sebi kreni svojoj kući. No da vidiš jada iznenada, kući našla svog sina zgranutoga, gore no i ona što je bila, te su onda i s njim morali pred Sveca.

Kažu da je od tada to bila druga žena, da se više nije silila, i o svemu si joj mogo kazati šta oćeš, sem o Svecu. On je za nje bio i ostao jedini svetac koji na svijetu postoji.

 

ZETURINA  IPO

Nekakav siromah se oženio iz bogatije kuće i pošao prvi put u tazbinu sa svojom nevjestom. Obukla ona njega, obula i uredila najbolje što je mogla i umjela, a onda ga počela učiti kako da se u tazbini ponaša. Te ovo ćeš ovako, te ono ćeš onako, a nemoj puno ni da jedeš, molila ga, viđeće svi da si siromašan i svega željan.

- E, to ne mogu nikako – pravdao se zeturina, - ja volim da jedem, pa volim, a da  gladan gledam hranu pred sobom, to ne mogu, pa ne mogu, ne nikako.

- Može, može. Ja ću ti spremiti dva-tri zamotuljka, koliko oćeš, te stavi u džepove kaputa, pa kad izlaziš napolje pojedi po jedan i umiri glad, nećeš krepati za toliko, zaboga! – siktala mlada na njega po prvi put.

Pristao zet i sve je dogovoreno i dobro isplanirano.

Sjedi zeturina ipo u vrhu tazbinske sofre, nevjesta nešto pripomaže kroz kuću.

– Moja šćer meni ne može biti gost. -  govori ponosna majka.

– Nego, nego! – jedva dočeka zet, koji se raskomotio i raspojasao u pročelju, kako nikada i niđe nije, dok na astal pristiže jedna po jedna puničina ćipurija, sve nešto što on nikad ni očima vidio nije a nekmoli probao.

Počeo zet da jede, maže sve što mu se prinese, miješa slatko i slano, ljuto na masno, masno na još masnije. Ženica na njega priječa očima, opominje ga na dogovor, ali on razdragan ništa ne shvata, ne vidi ništa mimo trpeze. Punica uživa kako joj je zet slatkoran i slobodan u tuđoj kući, pa ga počela hvaliti i nutkati još više.

 - Ne viči ga, majko, jede on koliko može, a ne znaš ti njega još, on malo jede a fino se nosi. – zagovara je šćer.

Nije ni staroj mrzno, iako hoće zeta da ugosti i da pokaže kućno bogatstvo. U zle jade ukovča i zeturina šta žena zbori, pa se izgubi pro vrata. Misle da je otišo tuj do pod među, ali se nešto začamao, pa punica otišla do na kućna vrata da vidi eda li ga i šta mu je, da ga vuci ne dokopaju. Pa tek toliko da se javne i zetu i ukućanima, vikne kroz onu karamučinu i mećavu:

- Auuu, jadno li briše! – misleći na mećavu.

A zeturina ipo iza kolibe grakne:

- E, neka brišem, ako brišem – brišem svoje! – poviče domo, uvjeren  kako se punica obraća njegovom brašnjeniku a ne mećavi.

 

     

                        

 

SNAHE,  SVEKRVA  I  TELE

Bila jedna zla svekrva, pa imala dvije tek dovedene mlade snahe, takođe zle. Jedna snaha se zvala Zla, druga se zvala Gora a svekrva Jad.

Jednoga dana viđeše da nema teladi u štali, otvorila se nekako vrata i ona pobjegla, ko telad što znaju, pa se rastrčale njih tri na tri strane da ih traže. Zla i Gora, mlade i zdrave, lećele brdom-dolom, šumom, ali teladi nema pa nema. Tako do neko doba noći. Kad Gora počne dozivati:

- Oooo, Zla, ooo!

- A što zva, Gora, što?

- Ajde vamo, našo je Jad telad!

 


 




0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.