Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

NARODNE PRIČE III

(15 riječi)

Sakupio i priredio: književnik i književni kritičar, publicista i sakupljač narodnih umotvorina Zoran Raonić

IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

Зоран Раонић

 

ТАКО  СЕ  ПРИЧА

 

НАРОДНЕ  УМОТВОРИНЕ  ИЗ  ПОТАРЈА  И  ПЉЕВАЉСКОГ  КРАЈА

 

Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Пљевља, 2018.

Објављивање ове књиге омогућили су:

 

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ЦРНЕ ГОРЕ - и              

ОПШТИНА ПЉЕВЉА

 

Издавач: Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља

Штампа: Графокартон, Пријепоље

Уредник: Мр Исак Калпачина

Технички уредник: Драган Палдрмић

Уредник фотографије: Милан Раонић

Корице: Мр Јелена Раонић

Рецензенти: Љубомир Зуковић, академик


TUŽILICA  KITILICA

Bila nekakva dobra tužilica, znala pokojnika da uveliča i nakiti i da ga prikaže onakvim kakav nikad nije bio, da prisutne dirne u duše, toliko da se posle kaže: o, možda je ono stvarno onako.

Za tu tužilicu se znalo nadaleko, i odista malo je takvih bilo, pa je morala tužati đe god bi se zatekla, na čijoj god sahrani da bi se obrela a išla je svud. Tužala je i onda kad pokojnika nije ni poznavala za života, kad je na sahranu došla zbog nekoga drugoga ili su je tamo odmamili da im uveliča sahranu i pokojnika okuje u zvijezde.

Naćerali tako tu tužbalicu na nekoj sahrani u nepoznatom mjestu, za nekom ženom, bogme običnom, da tuži. Nećkala se ona, ko kanom, branila se, ali kad je kraj pokojnice klekla i odvezala pisak i složila tužbalicu kakvu samo ona zna, pola prisutnijeh je plakalo.

Zaporadila druga: te – ta si, te – ona si, te ovakva si i onakva, nije te bilo nadaleko, muške glave valajala si, u kuću glasovitu iz još glasovitije si došla. Onda je u priču o pokojnici uvrzla i priču o starome vaktu i junaštvu,  pa na kraju i o sebi i svojima, o pomoru i polomu u njenome rodu, o roditeljskim i brackim ranama, pa je u tom izrekla i ovo i ovako:

- Eto tamo braće moje,

  na konjima vilovitim,

  na sedlima svilovitim ...

A tu bila neka žena koja je tužilicu dobro znala, s oba kraja, pa joj nešto zajad bilo te joj je doviknula, svi da čuju:

    - E oni ti ni samar nijesu imali da valja, a kamo li sedla svilovita!

 

KRALJEVI  PODANICI

Davno je to bilo, još za Prve Jugoslavije. Okupio sveštenik parohijane da im potvrdi ono što se već šuška: nailazi Kralj! Dolazi Kralj! Dolazi na Žabljak kod Šibajlija, kumova i barjaktara, pa će naići i ovuda. To se dešava jednom ili nijednom u vijeku čovjekovom, pa taj trenutak treba iskoristiti. Svi treba da dođu, tu i tu, tada i tada, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo da se dočeka kraljevski, kako i dolikuje i kako mi znamo:

- Treba taj dan da se okupate, obučete i obujete lijepo, najbolje što imate. Donesite po nešto za jelo i za piće, neko jelo a neko piće, ko hoće može i oboje da donese, nije šala - Kralj nam dolazi!

- A šta ćemo mi koji nemamo? – doviknu prema popu jedan od prisutnih siromaha na zboru.

- Tebi i ne govorim! – kazao ljutito pop, odmahnuo prezrivo rukom prema njemu, i nastavio priču onima koji imaju i sa kojima je priču i započeo.

 

U  SVATOVIMA  ĐAVOLJIM  BITI

Nekakav domaćin imenom Boško, sa Pirlitora je bio, spavao u kućaru kod tora, kod ovaca, neđe u Međužvaljama. Strašivoća bila velika, pa se Boško u postelji vrtio, niti da zaspi niti budan da ostane, te se sa snom varako do neka doba noći. I taman ga bio san prenio kad ga neko za rame drmne! Nepoznat čoek ali kao da mu je nekako blizak, kao rod rođeni. I taj kaže, više naređuje:

- Diži se, Boško, noćas ženim sina, pa oću da mi ideš u svatove!

-  Ja da idem? U svatove? – čudio se Boško.

- Skidaj se, presvuci se! – naredi onaj, i tresnu pred Boška zamotuljak koji se sam razveza i otvori, pa se ukaza zlatno crnogorsko odijelo!

- Ajde, ajde, brže! – požurivao ga onaj.

Ne bilo Bošku druge , no da se oblači kako nikad nije, kako nije mogao ni sanjati, u zlatno crnogorsko odijelo, kao da je neki glavar sa dvora cetinjskog. Dok se on presvlačio, oko njega se okupilo svatova i svatova, da ne znaš koji je od koga ljepši i silniji, i naređeniji. I oni mu po nešto od robe dodaju  i požuruju ga: Ajde, Boško, brže, brže, nemamo te kad čekati! Uto dovode i konja vilu, bijelca, ne da se gledati, ljepotan kakvog nijesu ni kraljevi jahali, ravan  možda samo Jabučilu Vojvode Momčila! Može li i ovaj lećeti, šće da pita Boško, no ne može do riječi da dođe. Sve jedanak pristižu silni konji i svatovi, huka i zveket, pjesma i arata, pro Durmitora veselje prebacuje.

Obuko se Boško, spreman i on, ali se bijelac na da uzjahati, krila da ima ne bi mu se mogo leđa i rbata dovatiti. Skače Boško a skače i bjeličko, vršu ukrug a svatovi uokolo trkaju konje i pjesme popjevkuju: „Pođosmo li pođosmo, joj milo janje moje ... „! Usred tog čuda ko da mu neko došapnu, Boško se pribra pa se prekrsti i poviče: „Bog s nama i anđeli Boži, šta je ovo, noćas?“!

Stane vriska konja i svatova, bježanija i dovikivanje: znao sam, znali smo, auuu! Uuuuu! Bjeličko se ritnu zadnjijem nogama, poskoči i nestade ga, ko da ga nije ni bilo, ko da na nebo uzleće.

Bješe počelo svitati kad Boško dođe sebi, razgleda, prisjeća se, i u neko doba shvati đe je i šta mu se desilo. Bio je go, kao od majke rođen, a uzjahao na nekakvu krlju nad jednom  liticom kojoj se dna ne vidi. Ko da je iz nebesa nikla nad ambisom. Dolje huči Tara valovita i kao da mami: odi mi, dođi mi. A tri života da ima do Tare bi sva tri potrošio, da stane padati. Jedva je nekako ovariso da okrene sentu, fatajući goru na sebe, sam sebe se stideći i plašeći.

Đavoli su Boška toliko za jednu noć izmučili, da je pola godine na postelji ležo. Za njega su se stalno raspitivale nekakve kiridžije, svaki put kad bi naišle tijem krajevima. Pričali su: u mrkloj noći na sred druma sretosmo Boška, go golcit, nekud ode, ni zdravo nam ne kaza, niti nas viđe. Šta mu je, znate li, da nije s uma šenuo.

 

GAZDA  JOVO  I  JEDNA  VJEŠTICA

Nekome neđe velikome domaćinu Jovu, po imenu, eto, izumio sam kako se prezivo – a znao sam do skora, te zime se uvukao pomor u staje, pa odnosi ovce i jaganjce, sve jedno za drugijem, kako nikada nikome nije. Puni su potoci strvina, uživahu samo vuci, psi i gavranovi.

Vidi Jovo da ima neka viša sila i riješi da je nađe i da se s njom obračuna. Dan uoči Marta (noć između 13. i 14. marta – kad se vještice obavezno pokreću i kad najveća zla čine), Jovo unio što mu za noć treba u ovčijoj staji, pa se pred mrak  neopaženo iskrao iz kuće i kroz šumu se prikrao staji i u njoj ostao skriven da čeka i vidi koja mu onamona  dolazi i radi to što radi.

Oko neko doba noći naglo se otvaraju vrata i u staju ulazi gola golcijata žena, gola kao od majke rođena. Gola ko ikona, lijepa ko vila, dugih kosa niz leđa a jaše na vratilu! Počne da krstari stajom, iz ćoška u ćošak, između ovaca, a nešto nasijava iz šake, pepeo šta li, jadi joj ga znali, pa još i pjeva: „Sve nekome nekoliko – samo Jovu svekoliko“! Ponovi ona to nekoliko puta i uto naiđe pored Jova dobro sakrinenog ispod džoka a iza jasala. Jovo poskoči kao soko sivi, dokopa je za kosu, primota čuperke oko ruke, pa već spremljenim kepom raspali po njoj ko po pranju: dupa-dupa; dupa-dupa i dupa-dupa, dok je duše i dušice u njoj čuo. Kofistala se vještica ko zmija, jedno vrijeme, pa onda pala ko svijeća. Mrtva je, pomisli Jovo, i neka je, ali vještičini nije vjerovati, ona ima nekoliko života, ko mačka. Uhvati je on ponovo za kosu i povuče za sobom ko kakvu dronju, do na bunjak i baci je na ono đubre ko baljegu.

Ponosan Jovo da je đavola nadvladao, zadovoljan da se zla konačno riješio pa otišao kući sa velikim olakšajem na duši. Veliki mu kamen sa srca pao ali kad je legao u krevet sna mu ne bilo na oči, zamislio se: pa ja sam nečiju ženu, nečiju majku, šćer, ubio, pa neka je i đavo! Šta to uradi crni Jovo, jesi li je moro baš namrtvo ubiti? – kao da je nekoga drugoga Jova ovaj Jovo pito, vrtio se u krevetu, ali sad mu nije bilo druge. Ustajao, pušio cigaru za cigarom, ali ništa pametno nije smislio sve do zore. Kako bilo da bilo, istina će se saznati. Naći će je mrtvu na njegovom đubretu, a onda ...

Čim su prvi zraci svjetlosti pro planine granuli, Jovo je iskočio pro vrata kuće, ko da ga je neko izbacio. Čuo neko od familije pa za njim dovikivao: Đećeš to noćas, jutros, šta ti je? Ovca se jedna jagnji, spavaj tamo i šuti! – obrecnuo se domaćin i ne okrenuvši se.

Kad tamo – vještice niđe! Ni na đubretu, ni oko staje, ni u staji. Čak joj se ni tragovi u snijegu ne poznaju, ni kad je došla ni kad je otišla. O, Bože, mislio Jovo, hvatao se za glavu, jesam li ovo ja poludio, kukala mi majka, ka mi je! Je li moguće da ništa nije ni bilo, da mi se sve priviđelo, ili mi se svijest presvrnula? Jes da su stari ljudi pričali da vještice na vratilu mogu i lećeti, ali ona je išla zemljom, vidio sam, koliko su mi oči mogle pomoći...

Vratio se Jovo kući, nema mira, ne može jesti, ne može piti, i bi pričao i ne bi. Pričao bi, ali mu niko neće vjerovati, a ni sam sebi više ništa ne vjeruje. Dok oko neko doba zazvaše iz sela: Umrla baba Magda! Ona ružna skorela, smežurana babetina, koja godinama nije izašla iz kuće i za koju se oduvijek šuškalo da bi mogla biti vještica, ali je niko do Jova kao takvu nije vidio, da može dokazati, a on je i na djelu uhvatio ... Ona onakva poganulja, a sinoć je više na vilu ličila ... Ako je to bila ona?

 

U  PEĆINI  U  UJČU

Novo, junak i čobanin, jedne prilike zanoći sa svojim stadom u Pećini u Ujču. Naložio vatru, zaklao jarca, ispekao džigaricu te večerao i ugodno kraj vatre zaspao. Umoran bio pa spavao dubokim snom, sve dok ga neko čudo ne prodrma za rame! Niti je insan niti je zvijer, ne bi niko mogo kazati šta je.

- Ja sam ti pojeo srce! – veli mu čudovište i ubečilo u njega onim svojim vatrenim očima!

Novo znao za jadac, pa se pravi nevješt, kao obazire se, traži nešto, pa uto dokopa ugarak sa vatre i čudovište mlatne njime pravo među oči! Ono odskoči nazad, ali mu čibuk ispadne iz usta pa pravo pred Jova! Uto dopirješe glasovi iz utrobe pećine:

- E, znadosmo da će te Novo prevariti! - odjekivali su užasni krici pećinom, uka i zavijanje, režanje ... Ono se čudovište suvrati, unese Novu u lice i kaže:

- E, čik me još jednom udari, čik!

A Novo hrabar junak koji zna i sa takvima, pa zna da ako bi ga još jednom udario,  sva snaga i svaka vrsta moći istoga trena prelazi na to čudo, a onda je gotov. Stajao hladno i hladnim pogledom gasio usijane oči malog, čupavog i živahnog stvora, koje bješe u njega ukokotilo ko da će mu istoga trena za oči zagrepsti. 

Kad je shvatilo da je poraženo i da Novo u takve zamke ne upada, dalo se u bijeg, a glasovi iz utrobe pećine navalili za njim:

- Znali smo, znali smo, pobijediće te Novo, znali smo! – jadikovali, pa se utišali.

 Jovo je posle nerado pričo o tome slučaju, samo po nekome, ali su čibuk svi zagledali dok on kroz njega odbija duvanske dimove, a držao ga je u ustima i kad ne puši. Disao je kroz njega i kao da mu je neku čudnu snagu davao i činio ga vanvremenim čoekom. Vele da od tada i nije bio onaj čoek.

Čibuk je poginuo zajedno s Novom u Bici na Rudancima, 1862. godine.



0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.