Škrinja

Ауторски текст књаза Данила у лондонском Тајмсу 1856

Независност не може бити доведена у питање

Jun 10, 2025 2 Komentara

(15 riječi)

Ауторски чланак књаза Данила I Петровића Његоша, објављен у „The Times“-у 30. септембра 1856. године, у којем је образложио циљеве независне црногорске државе. 

 

THE TIMES 

Лондон, уторак, 30. септембар 1856. 

 

„У сред критичних околности и у присуству пројекција и разматрања које проистичу од страних Сила, црногорски народ сачувао је своје мирно држање без оптерећивања европских дворова описом болне ситуације у којој се налази вјековима. 

 

466 година црногорски народ одбија да се подреди било чијој моћи или да призна власт било којег господара; напротив, он се отима за независност с оружјем у руци и радосно је пролио своју крв по олтару слободе. 

 

Четири и по вијека црногорски народ трпио је непрестану борбу с Турском империјом, некада најмоћнијом у Европи, пред којом су дрхтале све државе Европе. 

 

Крв њених јунака пала је на сваки камен њених високих планина и Црна Гора је сачувала своју драгоцјену слободу. Политика великих Сила била би јако погрешна када оне не би узеле у обзир жртве које је њен народ поднио у име Хришћанства. 

 

Тај народ који се између Српског краљевства, Византијског царства, краљевстава Бугарске, Босне и Епира, који су сви подлегли нападима Турака, поносно бранио међу својим безводним планинама, и који је знао како да сачува, упркос свом сиромаштву и оскудици, најсветији посјед који једна нација може да има – своју независност. 

 

Европске Силе слабо или једва да уопште и знају за овај народ из плаинина. Краљеви се нису бринули да независност ове нације буде призната и да она уђе у велику породицу европских држава. Један од узрока ове индиферентности који је био нераздвојан у хијерархијској организацији Владе био је касније уклоњен обновом старог система. 

 

Не добијајући ни заштиту ни подршку од Хришћанских Снага а требало би да оне побољшају свој став из захвалности за заслуге које је учинио за Хришћанство, црногорски народ видио је себе ограниченог на узак простор и принуђеног да се бори за враћање својих старих граница. 

 

Док год Црна Гора буде остала затворена у своје садашње границе, њена судбина биће иста као што ју је претрпјела у протеклих пет вјекова, то јест непрекидна и крвава борба да поврати своје пријашње посједе. Црна Гора се не одриче територија које је посједовала у већ тако далеком периоду, већ захтијева да јој се врати земља за коју се борила у најкритичнијим временима, са истим жаром као и за своју независност. 

 

Што се тиче његове независности, црногорски народ не мисли да она може бити доведена у питање. Све вријеме он је имао право да ратује или склапа мир с Турском и често је користио то право. 

 

У вријеме ратова које су хришћански народи водили против ислама, европске владе тражиле су помоћ од Црногораца, а ови су увијек журили да одговоре на позив, као што памти историја Аустрије и древне Млетачке републике. Французи и Енглези тек су 1806. и 1814. д‌јелимично упознали Црногорце када су се, заведени на погрешан пут, на туђи подстицај, ови посљедњи нашли измеду двије ватре. 

 

У том периоду Црногорци су још увијек имали Грахово, Жупу, Бањане, Пиву, Дробњаке, Крушевицу, Зубачке Убле, Васојевиће, као и ријеке Тару и Лим, и управо те територије су и данас поприште свих њихових борби с Турцима. По цијену своје крви Црногорци су освојиличитаву которску обалу, која им је припадала до 1814, до дана када је Цар Александар И позвао Митрополију и црногорски народ да уступе которску обалу Аустрији, којој ју је Бечки Конгрес управо био додијелио. 

 

Црногорци су се покорили одлуци европских Сила, повукли се у своје планине и препустили обалу Аустрији. Била је крупна неправда то што су наспотпуно одвојили од мора и нијесу нам оставили ниједну луку. 

 

Без слободе трговине, за државу Црну Гору нема ни напретка ни унутрашњег развоја, и никакве основе која је добра за стварање регуларне политичке организације и погодних веза са сусједним народима. Црногорци дуго осјећају потребу за посједовањем слободне луке. Почетком XVIII вијека Владика Данило настојао је да у састав црногорске територије поврати област Бара покушај због кога су проливени потоци крви. 

 

Ослањајући се на разлоге које сам управо објаснио, увјерен сам да ће велике европске Силе жељети да заштите слабе од јаких, да ће жељети да гарантују Црногорцима интегритет њихове територије, да ће им гарантовати оно што може да сачува њихову националност и њихова права неповријеђенима. 

 

Европске Силе су одредиле да Русија треба да уступи Турској петину Бесарабије, коју је освојила прије 80 година по цијену своје крви. 

 

Фортиари, Силе ће моћи да захтијевају да одређени дио Отоманске територије буде припојен Црној Гори, јер је ова потоња земља изложена далеко озбиљнијим опасностима него што је Турска била од стране Русије. 

 

Захтјеви Црне Горе су потврђени у сљедећим тачкама: 

1. Дипломатско признање њене независности. 

2. Проширење њених граница према Херцеговини и Албанији. 

3. Дефинитивно прецизирање њене границе према Турској, као што је случај са аустријском границом. 

4. Припајање дијела Бара Књажевини. 

 

Ваша Ексцеленција ће се из ове изјаве увјерити о ситуацији и пословима ове нације, и сумњам да је Ваша ексцеленција неће узети у обзир и препоручити пажњи Његовог Величанства, чија нам хришћанска милост и осјећај за правду дају наду да се нијесмо узалуд позвали на његово љубазно Доброчинство.“ 

 

ДАНИЛО П. ЊЕГОШ, 

Књаз Црне Горе и Брда, 

Цетиње, маја 1856.