Medijima u Srbiji, u  većini, i dalje hara virus mržnje prema Crnoj Gori i njenom predsjedniku Milu Đukanoviću. Epidemija se ne smiruje ni u vrijeme kada Srbiju trese groznica od  korona virusa, kad  je čitavi svijet zaboravio na razlike i pokušava da se ujedini u borbi  protiv zajedničke pošasti. Kod pojedinih beogradskih tabloida  to postaje neizlječiva bolest, o čemu svjedoče grozni, u svijetu medija do sada nepoznati, naslovi, a jedan od njih je ovako sročen „Srbija Milu treba poslati mišomor, a ne brašno“.  Otkad postoji Gutembergova  galaksija, ovako nešto nije zapamćeno.  I  to od „braće“  od kojih Crna Gora  ne „dobija“,  već kupuje brašno.

A  naslovi, puni  ostrašćene mržnje, laži, najprizemnijih strasti,  se nižu, a sve  o Đukanoviću - da navodno, bježi iz Crne Gore , da mu je NATO „naredio“ da ne objavljuje podatke o zaraženima  korona virusom, da on i supruga svakodnevno idu u bolnicu , da bi primili vitaminski koktel , kao zaštitu od virusa, da  Milo koristi  epidemiju protiv Amfilohijevih litija, da Đukanović ima i porodične nevolje.

Tu se, po već oprobanoj matrici, nađe i fotografija Đukanovića uz albansku zastavu. Lažima, podvalama, izlivu primitivizma, mržnje, nesojluka, nikad kraja. Najzaraznije, najotrovnije, profesionalne izlučevine  i dalje ne samo da cure, nego teku iz redakcijskih bordela beogradskog „ Kurira“, „Pravde“, „Informera“; Alo“ ... Često za njima ne zaostaju ni oni „normalni“ mediji.

                    Milo Đukanović, glavna meta medija u Srbiji

Način izvještavanja  o  epidemiji virusa  u Crnoj Gori, takođe,  u najvećoj mjeri je prilagođen  staroj , samo povremeno pimirenoj, medijskoj harangi protiv Crne Gore, njene samostalnosti, državnog  i nacionalnog identiteta. Naravno, van  je svake pameti, mimo je svakog ljudskog obzira, ali teško se oteti utisku  da bi  dio  beogradskih medija, a to godi i nekim političarima u Srbiji, tipa Vulina, Dačića, Lončara, takoreći, želio da Crna Gora doživi kolaps u borbi sa korona virusom. Kad bi kako moglo biti-da korona potamani „milocrnogorce“, onda bi nestalo i suverene Crne Gore, kad bi se kako virus mogao ograničiti na Crnu Goru, eto takav se zadah  osjeća iz  nekih beogradskih redakcija.

Cio svijet se o jadu zabavio zbog virusa, Srbija i sama,  i gle čuda neviđenog, beogradski mediji ne zaboravljaju ni u takvoj situaciji da hule na Crnu Goru , i na Đukanovića.

A da li će se u Crnoj Gori, bar sada, shvatiti da  je uništenje Crne Gore, trajno potiranje Crnogoraca, glavni, i trajni,  strateški plan velikorspkog nacionaliza? Kosovo bi  bilo najmanja žrtva kad  bi se njegovim gubitkom moglo  platiti ostvarenje njihovog sna - da jednom zauvijek nestanu i Crna Gora i Crnogorci.

Ovdje u Crnoj Gori,  i zvaničnici vlasti, koliko do juče, ponavljali su tvrdnju o „nikad boljim odnosima“ sa Srbijom. Nekima, izgleda, stvarno se  činilo da se Srbija  zauvijek odrekla pretenzija na Crnu Goru.  A, zapravo, to je bilo samo primirje, i samo privid. Zar i sam Vučić nije toliko puta , kao „istorijski grijeh“ bivše vlasti u Srbiji nije isticao upravo to - da je „Crnu Goru pustila da ode“. Znači li to da bi Vučić to spriječio, da mu je moglo biti?. Da li bi mu pošlo za rukom, to se ne zna, ali jedno je sigurno-ovakva žalopojka znači samo jedno - da se Srbija nikada neće pomititi sa nezavisnom Crnom Gorom.

Beogradski mediji, naravno,  nikako od  našeg referenduma nijesu prestajali da panjkaju sve što je autentično crnogorsko, što je uspjeh Crne Gore, a  posebno politiku i stavove Mila Đukanovića. Kad su počele Amfilohijeve litije, „odjednom“ , iz  redakcijskih palanačkih ćepenaka u Beogradu potekla je lava pokuda, osuda, uvreda, laži, psovki, mržnje kakvu mediji u Srbiji nikad nijesu pokazali ni prema onima koji su im „oteli svetu srpsku zemlju“, prema vlasti Kosova.

Stvari su toliko jasne, da  jasnije ne mogu biti. Hoće li, bar, Crna Gora zapamtiti „vreme beščašča“? Ne da bi vraćala milo za drago(Crnu Goru moramo čuvati od  takvih niskosti i mržnje) i ne  da se sveti, nego da jednom sebi utuvi - ko joj najviše radi o glavi. Ne srpski narod, nego njegovi pripadnici,  u vlasti,  u opoziciji, u medijima, te pojedinci  u akademijama, na fakultetima... koji nikako da se odreknu velikosrpskog nacionalističkog projekta.