Božo Koprivica, „levičar, pilot – lovac, španski borac, Crnogorac, Jugosloven, Nikšićanin, Dubrovčanin, Beograđanin i partizanovac“, kako je sebe opisivao, premunio je u bolnici Vojno medicinske akademije u Beogradu usled komplikacije na plućima, od bolesti o kojoj je često pisao u svojim knjigama.

Ne postoji pisac, kako su isticali najugledniji regionalni kritičari, koji je u svojim pričama tako veličanstveno spojio književnost, poeziju, pozorište, film, fudbal i sećanja, stvarajući uzbudljivo i fascinantno skladište uspomena u kojem naslućujemo i pronalazimo i komadiće sopstvenog života i duše.

„Rodio sam se u Nikšiću 1950.“, zapisao je u autobiografiji Božo Koprivica. „Živeo sam na Mansardi u kući porodice Mrav (mravi radnici, mravi ratnici, mravi ćupovi, mravi graditelji lopte, vratari, lopovi, baštovani, suncobrani, robovlasnici, žeteoci). Budio sam se u jednoj velikoj sobi i gledao u svet ispucalog plafona. Bio sam muromant, a da to nisam znao.

Među linijama na plafonu bila je figura žene bez glave. Završio sma osnovnu školu, a glavu žene nisam uspeo da pronađem. Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte.

Gimnaziju sam završio, a glavu one žene nisam video. Diplomirao sam na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U onoj velikoj sobi na Mansardi ubila se moja majka. Odgurnula je loptu i ostala da visi među linijama na ispucalom zidu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan“.

Objavio je knjige „Volej i sluh“, „Vreme reči“, „Razgovori sa Borislavom Pekićem“, „Kiš, Borhes, Maradona“, „Dribling 1001 noć“, „Samo bogovi mogu obećati“, „Luđak je vječito dijete“, „Luda knjiga“… Priredio je Zbornik o Danilu Kišu za časopis Ars, bio je član redakcije časopisa za književnost i kulturu Fokalizator, a bio je i kolumnista Danasa i pogoričkih Vijesti.

Božo Koprivica je bio dramaturg po pozivu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, Bitef teatru, Zvezdara teatru, Kraljevskom pozorištu Zetski dom, Crnogorskom narodnom pozorištu i na festivalu Grad teatar Budva, najviše je sarađivao sa rediteljima Vidom Ognjenović, Egonom Savinom, Dušanom Kovačevićem…, a njegove adaptacije dramskih dela takođe su pamte kao bravurozne.

„Bluz dva prijatelja u 54 tjedna“, roman u četiri ruke, koji je Božo Koprivica ispisao zajedno sa piscem i pesnikom Miodragom Mijom Raičevićem (preminuo je 28. decembra prošle godine), kako je na promociji govorio kritičar Petar Peca Popović, pokazao je još nešto što je važno kada je reč o njegovom stvaralaštvu.

„Sve ono što mislimo da znamo u stvaralaštvu Boža Koprivice kroz prethodne knjige, način na koji je to ovde izvedeno i iskazano u tim minijaturama, govori o jednoj izuzetnoj vrednosti za posvećene čitaoce našeg jezika. On je ovom knjigom ispisao i sačuvao jednu kulturu sećanja koja je jako važna, i u kojoj posebno mesto za njega ima fusnota „Davorin i Mirza, bluz za dve duše“.

Sećanje na legendarnog košarkaša Mirzu Delibašića i legendarnog muzičara i pevača Davorina Popovića, to je sećanje na sve ono što je najlepše i najgospodskije iz Sarajeva. Božo nas podseća na velike matadore kulture, kao i na to da je danas teško objasniti nekome ko zna ko je Mesi, ko je Ronaldo, šta je bio Garinča, kakva je to svečanost bila kad je Pele prvi put došao u Beograd i šta je, u stvari, umetnost igre.

Tu je i Nikšić, rodni grad o kojem piše kao o mitskom mestu, najlepše, pretvarajći ga u bajku. Ja u tu bajku Boža Koprivice verujem i ulazim u nju kao u Sabornu crkvu, govorio je Popović.

Kroz 54 fusnote Boža Koprivice „promiču“ Nina Bulgakov, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Petar Kralj, Dušan Prelević Prele, Borhes i Bjanka Džeger, Borislav Radović, Ladislav Kubalo, Miilija Pavićević, Josif Brodski, Dušan Vujošević, Rajmond Kopi, Bogdan Tirnanić, Saša Ilić, Ibrahim Hadžić, Dragan Lubarda, Jovan Hristić, krojački majstor Lazar Sovilj… Promiču i Dubrovnik, „Belgrade blues“ i Ratko Vukadinović, beogradske ulice i kafane…

Sve ono čemu piše, Božo Koprivica počinje i opisuje onako kao kad Josif Brodski analizira „Poemu Kraja“ Marine Cvetajeve. Čitalac mora da bude ljubitelj reči, mora da voli pisanu reč i, kako kaže Danilo Kiš u „Lauti i ožiljcma“, svaka napisana reč je kao poslanje. Takvim rečima je pisao Božo Koprivica, dečak s loptom rođen u Nikšiću, kome je „suza pala na volej“.

https://www.danas.rs/