Podgorica više neće u Beograd po instrukcije
POGLED SA STRANE: NAJBOLJI MOGUĆI SVIJET
Podgorica više neće u Beograd po instrukcije
Prilazak Crne Gore Evropskoj uniji je pronađeni put. Podgorica više neće u Beograd po instrukcije. Svakog dana je crnogorska građansko-etnička multinacija novi mozaični svijet „bića“. Ne vjerujete da više ne kasni? Možda će nam se dopasti poruka francuskog pjesnika i filozofa Pola Valerija: „Nađi, prije nego što počneš da tražiš“. Paradoksalno mudro je to rekao – da kada počneš da tražiš, već kasniš
Autor: Dr Dragan Veselinov
Da je nemački polihistor Lajbnic iz 16/17. veka još živ da li bi ponovio svoju rečenicu „da mi živimo u najboljem svetu među svima“ – koje je Bog mogao da stvori? Ja bih to kazao – i da pri tome odmah podržim i Voltera koji ga je ismejao u svom „Kandidu“. Lajbnic bi, pretpostavljam, ponovio i sada svoj stav, jer njegov infinitezimalan račun vodi predstavi da svet ne samo da nema početka, već da nema ni kraja – jer ako cifre mogu na oba svoja pravca da se beskrajno nastavljaju jedna na drugu, jedna ka plusu druga ka minusu, onda je to tako i među nama. Nema kraja ni na jednom kraju, otuda je optimizan na plusu moguć. Ali ni na minusu Đavo ne spava. Volter je gazio zatečeni antirenesansni i antiprosvetiteljski feudalizam u kojem je Lajbnic nemački živeo, ali Lajbnicova filozofija nije sprečavala izlaz iz nje. Ona posredno poništava i Aristotelov božiji prvi uzrok nastanka sveta i njegovih islamsko-hrišćanskih sledbenika.
Paradoks kalkulusa
Da li? Jer ako je ovo doba u kojem sada živimo u Crnoj Gori i Srbiji bolje od svih prethodnih, kako da vrednujemo raspored sreće i nesreće, razvoja i degresije, bogatstva i siromaštva, pravde i korupcije? Oni i te kako postoje. Volterova parodija, njegova satira na račun Lajbnica i njegovog geometrijskog dokaza Boga u pokretu suprotnog Aristotelovom nepomičnom Bogu, i njegovo poverenje u Boga i optimizam u ljude nas upozorava da se čuvamo romantične idolatrije vojske, policije, vlade, bankara, kapitalista, popova i teologa, filozofija i filozofa, navodno socijalno neutralne nauke i tehnologije, revanšističkih i gramzivih sindikata, ekološke ideologije o pravima kičmenjaka bez prava mrava i drveća, fantastičnih tvrdnji iz filozofije „prirodnih ljudskih prava“, i beskrajnim drugim izazovima. Ali, čuvajmo se i infinitezimalnog kalkulusa jer što više odmičemo ka plusu to se brojevi sve više smanjuju – sreća se smanjuje, ali se to isto dešava i sa Đavolovim minusom, i on je sve nemoćniji. Čemu to onda vodi, ako su i nada u sreću i Pakao u istom društvu, sve manji?
Podgorica (FOTO: Dragan Mijatović/Pobjeda)Šta da radimo? Možda je najbolje ovo, da maštamo o tome da stvorimo drugi svet, jer danas je najbolji naš svet samo utoliko ukoliko nismo zadovoljni ni njime i želimo drugačiji. Dosadno je živeti sa jednim te istim normama. Neprekidna avantura je najbolji svet. Ceo život svake države je spisak njenih epizoda. Crna Gora to čini sa novom epizodom, ona ide ka Evropi, a Srbija ne. Izolovani svet Beograda je još uvek njegovoj vladi prividno najbolji iako na infinitezimalnoj skali vodi ka sve daljem minusu.
Uh, neka nam matematičari oproste na neumesnim socijalnim analogijama.
Kavez nacionalne države
Nije li nacionalna država isluženi kavez naroda iz 19. veka? Bez preterivanja mi mislimo da Crnogorci jednom od najvećih brzina to danas dokazuju. Godine 2006. su obnovili državu da bi 20 godina kasnije bili na predvorju multidržave – Evropske unije. Država je oduvek bila silom branjeni monopol teritorijalizovanog stanovništva, ali mi danas podržavamo i omnidržavu evropskih država koja stostruko nadmaša obaveze svetskih zemalja na osnovu međunarodnog prava Ujedinjenih nacija i internacionalnih ugovora. Svaka je nacija istovremeno i stara nacija i denacionalizuje se aktom prožimanja interesa sa drugim nacijama. U stvari, ona se donacionalizuje novom spoljnom kulturom i invencijom novih unutrašnjih svojstava, i ako smo time zadovoljni onda je ona možda taj novi bolji svet.
Englesko-bengalski romanopisac Rana Dasgupta je 2009. godine u svom romanu „Solo“ zamislio stogodišnjeg Bugarina koji je bio nezadovoljan svojim životom i dostignućima u 20. veku i potom se u snovima obreo u 21. veku da bi video da dotadašnje nacionalne države više nema. U tom veku demoni i anđeli žive u slozi i ispunili su utopiju stvarnošću.
On je za tu ideju dobio 2016. godine veliku poljsku književnu nagradu grada Varšave „Rišard Kapušćinski“ – a kada to dobijete od takvih nacionalista kakvi su Poljaci, onda je to smelije od smelosti. Engleski Komonvelt ga je za nju ovenčao svojom književnom nagradom još pre Varšave, 2010. godine, a Indija potom i delhijskom nagradom „Rabindranat Tagore“ 2019. godine.
Njegova knjiga „Solo“ je 2012. godine izašla u Beogradu na srpskom ali je u ponovnom dizanju nacionalističke histerije u Srbiji naišla na mali odziv. Velika Srbija ne trpi multietničku državu i versku toleranciju. Srbija je još uvek kavez u kojoj demoni i anđeli ne žive u harmoniji. Morali bi se raščarati od svojih originalnih „kapaciteta“. Vučićevi demoni svakako.
Dasgupta će možda sa svojim snom napustiti i naš 21. vek i preseliti se u 22. stoleće. Njegova ideja je u Beogradu suviše rana. Za sada je ona izvan sposobnosti civilnog i religijskog omnilateralizma ne samo u Srbiji, već i na mnogim drugim geografskim širinama da je prihvati.
Degresija Rusije
Rusija plaća denacifikacionu cenu svog imperijalnog i autoritarnog sistema. Zarad Donbasa u Ukrajini ona gubi svoju vojsku i vojni ugled, topi joj se ekonomska snaga i polako prelazi u ruke autoritarne Kine. U ovom trenutku oko sto hiljada Rusa uči mandarinski jezik a na preko 150 univerziteta sa 200 fakulteta je kineski jezik postao put za zapošljavanje na kineskim firmama. Hutong School Moscow predvodi talas.
Zapadna orijentacija Petra Velikog se obrće u korist istočne perspektive Vladimira Putina gde Moskva postaje šegrt pekinškog gazde. Kinezi se naseljavaju u praznoj dalekoistočnoj azijskoj Rusiji, preuzimaju poljoprivredu i grade industriju, infrastrukturu i naselja za svoje radnike. Sutra će možda zahtevati autonomiju i mesto u moskovskom parlamentu, prekosutra ugovore o naseljavanju u Aziji na 99 godina, a potom i preuzimanje teritorije.
Nema upadljivog uvoza zapadne robe u Rusiju, kupuju se kineski automobili, cipele, odeća, telefoni, televizori, alati i tehnika. Razvijaju se kineski softveri u poslovnoj proceduri. U ruskoj dvorskoj eliti je postalo pomodarno izgovarati kineske reči i držati kineske dadilje za svoju decu i vaspitačice u vrtićima za mališane. U Vladivostoku blizu kineske granice je potraga za učiteljima kineskog jezika otišla na 350 odsto od prošle godine. Ruska internet platforma Avito rastuće udomljuje mnogobrojne privatne aplikacije za kursno učenje kineskog jezika. U 19. veku su Rusi govorili francuski jezik, u 20. veku su krenuli na engleski, a sada su krenuli na azijsku avanturu.
Uzrok pada
Rusi padaju pod kinesku šaku ne zbog razlika u političkom sistemu. On je međusobno autoritarno sličan, već zbog nesposobnosti Moskve da se izvuče iz sirovinske proizvodnje dok su kineski „komunisti“ prešli na diverzifikovanu privredu i svojom masom promenili svetsku strukturu trgovine. I dok Kinezi nigde ne ratuju radi proširenja teritorije – a Tajvan im se dogovorom sa Vašingtonom smeši poput Hong Konga sa Englezima, Rusi se zakrvljuju u besmislenoj borbi sa Ukrajincima i celom istočnom i zapadnom Evropom, Amerikom, i brojnim drugim državama na arapskom tlu i u Africi. Ostala im je u Evropi samo Srbija i Dodik.
I umesto da se Moskva osloni na evropsku integraciju gde bi bila ravnopravni konkurent ostalim briselskim državama – a zajednički pol rivaliteta sa američkim i azijskim kolosima, ona je pala u tužnu zavisnost od zemlje u kojoj se stanovništvo pre 60 godina hranilo sa dve šake pirinča i vozilo po Pekingu na biciklu.
Implozija Srbije
Srbija nema toliko teškoća oko privredne politike i razvoja, već oko unutrašnje distribucije novca u stanovništvu i sistemskog bezakonja Vlade koje izazivaju neurotično nesigurnu egzistenciju stanovništva. Nesrazmera je u povećavanju napetosti između pola bogatih i kriminalaca u odnosu na siromašnu prosečnu potrošnju zaposlenih i penzionera. Njihov život je blizak asketskom dok je život bogatih stigao na apolonski hedonizam.
Dinar je godinama stabilan u odnosu na euro – što jeste možda i najveći uspeh Narodne banke Srbije. Ali Banka, kao i Vlada, nije uspela da pronađe put za obuzdavanje kartelne prehrambene pljačke kupaca u trgovinama preko nerazumno visokih cena svih artikala nesrazmernih nedovoljnim primanjima stanovništva. Paradoks tržišta je u tome što inflacija u Srbiji nije viša od tri odsto
(plus-minus 1,5 odsto), ali su cene udarnih potrošačkih proizvoda, poreskih obaveza i komunalnih nameta iscrpljujuće. To vodi tihoj civilnoj destrukciji morala i pretvaranju ponosnog života u stidni. Ako bi želeli da opišemo suštinu ekonomskog uspeha u sadašnjoj „nacionalnoj“ Srbiji onda bismo istakli sud starog blankijevskog francuskog komuniste iz 19. veka Teodora Dezamija koji je rekao: „Ne, gotovo samo lopov doživi sreću da uspe“.
Apokaliptična prijetnja
Najveća greška Srbije je u spoljnoj politici, zatim u unutrašnjoj kriminalizaciji političko-sudskog sistema i pretvaranju narodne svesti u varvarski model seljaka na livadi i štali. Ona je dekadencijom kulture srozana na nivo perverzne muzike „Grand Srbina“ Lepe Brene i „Pink civilizacije“ Željka Mitrovića – iako verujemo da je i on sam prezire s obzirom da je odličan rok basista i autor. Tome pridodajemo i rečnik popadija zadivljenih životom u manastirima kakav u narodu nije nikada postojao.
Zaustavljen je kulturni napredak i obuzdana intelektualna progresija koja je u Srbiji rasla sve do Miloševićeve dominacije ideologije Velike Srbije i jeretičkog „svetosavlja“ Crkve. Naša projekcija iz 1987/1988. godine u beogradskoj „Ekonomskoj politici“ da Srbija postaje protivnik svim balkanskim Slovenima i pojasnim državama – i da će upropastiti sve Srbe van Srbije, ostaje na snazi do danas. S tim, što ni sada ne možemo kazati kada će se ona zaustaviti. Najveći spoljni udarac joj je zadala Crna Gora 2006. godine – ne i Hrvatska, BiH i Kosmet, jer je Beograd najuren od „svog“ jadranskog dragulja. Sada je Srbija sama, i ako se ne zaustavi sa nacionalističkim pokrićima ekonomskih disproporcija i daljom dekadencijom kulture, nije nemoguće da se njena bolest završi u unutrašnjem sukobu naroda i daljoj teritorijalnoj dezintegraciji države. U hirurgiji građanskog nereda.
Vječno nova nacija
Globalizacija ne vodi smrti nacije već njenoj doradi. Ona vodi prekonfiguraciji sastavnih delova sadašnjih povezanih kultura. Neki delovi postaju uspomena i odlaze u muzej a drugi dolaze. Nacija je živi socijalni organizam. Ne pevamo u kafani samo pesme pradedova već i svoje nove.
Najveća greška Srbije je u spoljnoj politici, zatim u unutrašnjoj kriminalizaciji političko-sudskog sistema i pretvaranju narodne svijesti u varvarski model seljaka na livadi i štali. Ona je dekadencijom kulture srozana na nivo perverzne muzike „Grand Srbina“ Lepe Brene i „Pink civilizacije“ Željka Mitrovića – iako vjerujemo da je i on sam prezire s obzirom da je odličan rok basista i autor. Tome pridodajemo i rječnik popadija zadivljenih životom u manastirima kakav u narodu nije nikada postojao
Ko god kaže da nacija ima svoje tvrdo nepromenljivo jezgro samo je ponovio strasno jalovo uverenje filozofa i antropologa da mogu otkriti ontologiju ljudskog bića jednom za svagda. Njena srž čak nije ni nepomični nacionalni jezik, iako će se mnogi zakleti da je on najtvrđi deo identiteta. Stvarno? Pokušajmo da se sa svojim sadašnjim jezikom sporazumevamo sa dedovima iz 17. veka. Bez prevodica – nikako. Ako je sadašnji jezik Srba jezgro samo njihove nacije, kako ga onda govore i Hrvati, Crnogorci i Bosanci i zovu ga po sebi? A nacije su kolektivi sa svojim diferencijalnim obeležjima i interesima. A tek tuđice koje vekovima ulaze i izlaze iz naših jezika, od turskih, nemačkih, italijanskh, francuskih, engleskih, španskih, mađarskih i drugih? Hm, sada u Moskvi i kineskih.
Nađi da ne zakasniš
Odavno je antropološko „biće“ otkriveno: ontologija našeg bića je naša istorija i skup je naših novih ideja za sutrašnji dan. Sve ostalo oko povesti su faktografije i potom vrednosne ideološke rasprave oko toga šta je tu bilo dobro a šta nije. I niko nema drsko „pravo“ da proklinje pretke što sada ne umemo da izađemo iz dilema nasleđenih iz prošlosti. I niko nema prava da tvrdi da je on autentičan tumač istorije, filozofije, religije i ideologija. Ima „pravo“ na trku pre svega onaj koji nudi privlačni cilj za budućnost.
Prilazak Crne Gore Evropskoj uniji je pronađeni put. Podgorica više neće u Beograd po instrukcije. Svakog dana je crnogorska građansko-etnička multinacija novi mozaični svet „bića“. Ne verujete da više ne kasni? Možda će nam se dopasti poruka francuskog pesnika i filozofa Pola Valerija: „Nađi, pre nego što počneš da tražiš“. Paradoksalno mudro je to rekao – da kada počneš da tražiš, već kasniš.
Klasična evropska nacionalna država iz 19/20. veka sa radničkom klasom kao socijalnim temeljem je nestala. Fizički rad u fabrikama je u tehnološkoj Evropi pao na 10 odsto, sve ostalo su automati i servisi. Nacija iz unutrašnjih državnih granica se seli na AI softvere, na Facebook, You Tube, Instagram WhatsApp, Messenger,TikTok, Telegram, X, Wechat, Pinterest, Linkedin i druge, koje kreiraju nove oblike zajedničke svesti, interesa i kulture. Dve trećine sveta je dnevno na mrežnim internet stranicama. Google vezuje 101 milijardu ljudi mesečno – sutra će i više. Sada jedan dan u sedmici šest milijardi ljudi – user identities, provodi na društvenim mrežama. Nijedna unutrašnja nacija više ne može bez prekograničnih normi svetske trgovine, čak i spori tankeri u Ormuskom tesnacu to pokazuju. Stoga žurimo tamo gde se svi trkaju, da ne zakasnimo.
izvor: pobjeda
0 Komentara