Iza „otpriznavanja“ Kosova stoji crnogorska vlast
Spajiću, batali priču, nijesmo naivni.
Došao si u Skupštinu i na poslaničko pitanje u vezi
sa takozvanim „otpriznavanjem“ Kosova u opštinama Zeta i Pljevlja, uz najavu da
će im se pridružiti i Andrijevica, „odgovorio“ si cinično i bezobrazno – da
spoljna politika nije u nadležnosti opština. Ma, nemoj. Nijesmo to znali. Zar
ti, kao premijer, nemaš ili nećeš da kažeš ništa drugo osim što si ponovio
jeftinu floskulu koju je mogao izgovoriti bilo ko na ulici?
Naravno, „otpriznavanje“ Kosova nema apsolutno
nikakve posljedice po nezavisnost Kosova niti po njegov međunarodni status.
Ali, ono je višestruko indikativno za stanje suvereniteta Crne Gore. Da se ne
lažemo – „otpriznavanje“ Kosova suštinski je „otpriznavanje“ Crne Gore, njene
nezavisnosti, državnosti, njene spoljne politike i referenduma iz 2006. godine.
To je pokušaj da se obesmisli država Crna Gora.
Ako danas Milan Knežević, Dario Vraneš, sjutra
Raketić, možda Marko Kovačević, Stevan Katić, Slobodan Delić ili neki drugi
lokalni funkcioner mogu da „otpriznaju“ državnu odluku o priznanju Kosova,
zašto sjutra ne bi „otpriznali“ i neku drugu odluku države? Odavno je očigledno
da se Crna Gora politički federalizuje, bez gotovo ikakve reakcije Vlade i
državnih institucija.
Crnogorska zastava odavno je, na ovaj ili onaj
način, „otpriznata“. Isto važi i za himnu. Posredno se dovodi u pitanje i
članstvo Crne Gore u NATO-u. Šta je drugo nego osporavanje članstva u NATO
savezu višegodišnja zabrana Vojsci Crne Gore da koristi Sinjajevinu kao vojni
poligon? Time se praktično zabranjuje NATO-u da na teritoriji svoje članice
izvodi vojne aktivnosti. Da je, kojim slučajem, Vojska Crne Gore dio nekog
drugog vojnog saveza, dobro znamo kojeg, „ekolozima“ Sinjajevine vjerovatno ne
bi palo na pamet da traže zabranu. A gdje će Vojska Crne Gore da vježba? Hoćemo
li iznajmljivati poligone u drugim državama ili ćemo jednostavno odustati od
obuke?
Sve do Spajićevog odgovora u Skupštini moglo se
vjerovati da Vlada Crne Gore ima jasan i odlučan stav o strateškim državnim pitanjima.
Danas je više nego jasno da Vladu to, suštinski, ne interesuje.
To potvrđuje i odnos prema crnogorskoj zajednici na
Kosovu. Lazar Radulović, jedini Crnogorac poslanik u Skupštini Kosova, javno je
saopštio da mu iz aktuelne crnogorske vlasti niko nije čestitao izbor. Niko ga
nije posjetio, niti postoji bilo kakva ozbiljna komunikacija sa crnogorskom
zajednicom na Kosovu. Slao je mejlove na najvažnije državne adrese u Crnoj
Gori, ali nije dobio nijedan odgovor. Prema njegovim riječima, Ambasada Crne
Gore u Prištini praktično ne funkcioniše, a Dan nezavisnosti Crne Gore nije ni
obilježen.
Takvim odnosom sama crnogorska vlast šalje poruku da
joj Kosovo nije važno. A onda se čudi kada lokalni funkcioneri preuzimaju ulogu
kreatora spoljne politike.
Da nije tako, premijer bi odmah nakon odluka
lokalnih skupština dao posebnu izjavu ili uputio pismo svom kosovskom kolegi u
kojem bi jasno poručio da Knežević, Vraneš, Raketić i ostali ne predstavljaju
Crnu Goru niti mogu mijenjati njenu međunarodno utvrđenu politiku.
Jer, nije teško zamisliti ni praktične posljedice
ovakvog ponašanja. Kako bi se sjutra ponašale lokalne vlasti u Zeti, Pljevljima
ili Andrijevici kada bi se na njihovoj teritoriji pojavila vozila sa kosovskim
registarskim oznakama? Bi li pokušali da „sprovedu“ svoje spoljnopolitičke
odluke i zabrane im prolaz? Kako bi tada reagovala država Crna Gora?
Sve to govori da se više ne radi o folkloru ili
dnevnoj politici, već o sistemskom urušavanju autoriteta države.
Posebno zabrinjava što o svemu ćute partije koje
čine parlamentarnu većinu. Njihovi lokalni funkcioneri donose odluke kojima
simbolično „otpriznaju“ Kosovo, dok njihovi poslanici u Skupštini Crne Gore o
tome ne izgovaraju ni riječ. Zar je moguće da se vode dvije različite politike
– jedna lokalna, druga državna? Ili se jednostavno čeka da se talas
„otpriznavanja“ državne politike iz opština prelije na Vladu i Skupštinu Crne
Gore?
Zato se nameće i pitanje odgovornosti Evropske
unije.
Zašto Brisel ćuti na ulazak u Vladu Crne Gore Jovana
Vučurovića, političara koji otvoreno negira genocid u Srebrenici? Kako je
moguće da u državi kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji to ne izazove gotovo
nikakvu institucionalnu reakciju?
Zašto Evropska unija ćuti i na činjenicu da partije
parlamentarne većine, preko svojih lokalnih vlasti, osporavaju zvaničnu spoljnu
politiku države kroz odluke o „otpriznavanju“ Kosova? Zar evropske vrijednosti
važe samo kada ih treba zahtijevati od opozicije ili pojedinaca, a ne i od onih
koji danas vrše vlast?
Da li se čeka da isti politički talas zapljusne i
Vladu i državni parlament, pa da tek tada uslijede upozorenja o ugroženim
evropskim vrijednostima, vladavini prava i institucionalnom poretku?
A gdje je u svemu tome šef crnogorske diplomatije
Ervin Ibrahimović?
Njegova partija glasala je za ulazak u Vladu Jovana
Vučurovića, političara koji negira genocid u Srebrenici. Ako je mogao da pređe
preko toga, nije iznenađenje što danas ćuti i na pokušaje lokalnih vlasti da
vode sopstvenu spoljnu politiku.
Istovremeno, Milan Knežević i Vladislav Dajković,
kako su sami saopštili, borave u Vašingtonu i razgovaraju o statusu srpskog
jezika i zastave u Crnoj Gori. Ranije je i Nik Đeljošaj boravio u Vašingtonu, a
javnost nikada nije saznala zbog čega, sa kim i o čemu je razgovarao.
Sve to dodatno potvrđuje utisak da u Crnoj Gori
svako vodi svoju spoljnu politiku, osim države.
Zato, Spajiću i Ibrahimoviću, nemojte nas zamajavati
pričom da odluke lokalnih skupština nemaju značaj. Upravo vaše ćutanje daje im
političku težinu. Ono pokazuje da iza svega ne stoji samo nekoliko lokalnih
funkcionera, već odsustvo volje državne vlasti da zaštiti sopstvenu spoljnu
politiku i autoritet države.
Jer, prevršili ste svaku mjeru.
0 Komentara