Piše: Vladimir Gligorov

Nisam video detaljnije objašnjenje finansijskog dogovora crnogorske vlade sa bankama da se kineski dug u dolarima pretvori u dug u evrima. Pretpostavljam da je reč o tome. U javnosti se govori o tome da su zapadne banke pritekle Crnoj Gori u pomoć pod političkim uticajem. Čiji je cilj da se smanji kineski uticaj u toj zemlji i na Balkanu. Pretpostavljam da je reč o tome da kada se ne zna šta je na stvari onda mora biti da je reč o politici.

No, kako ja to razumem, Crna Gora će otplatiti dug kineskom kreditoru u celom iznosu i tako kako je dogovoreno. Ali je dug preračunat u evra. Pitanje je dakle koliko dug u dolarima vredi u evrima? Uzmimo da je to kada je kamatna stopa na dug u evrima 0,88 posto godišnje, dok je u dolarima dug pogođen sa kamatnom stopom od 2 posto. Za Crnu Goru je bolje da dug računa u evrima jer koristi evro kao svoj novac. Tako da eventualno jačanje dolara prema evru poskupljuje kineski dug. Eventualno jačanje evra ga pojeftinjuje.

Crna Gora je dogovorila sa bankama da osigura kineski dug na vrednost sa kamatnom stopom od 0,88 posto. Čime banke preuzimaju rizik jačanja dolara u odnosu na evro. Osiguranje nije besplatno i načelno ne bi trebalo da konačni iznos otplaćenog duga bude veći ili manji od ugovorenog. Osim u slučaju neočekivanih promena kurseva od čega se dužnik, Crna Gora, osigurava.

Politika u celoj toj stvari nema nikakvu ulogu. Banke su prodale osiguranje i to je u osnovi sve. Naravno, sporazum je svakako mnogo složeniji i detaljniji ali dok nije poznat ne može se o tome ništa reći. Ukoliko je ovo tačno, onda nema neke potrebe da se banke politički podstiču. Ukoliko Crna Gora ne bude u stanju da otplaćuje dug i dalje su na eventualnog gubitku Crna Gora i kineski kreditor. Banke mogu da imaju gubitke ukoliko nisu valjano procenile rizike promene kursa. Ali to nije neki poseban crnogorski rizik, to je posao banke.

U crnogorskom slučaju dužnik je država, što je prirodno jer je reč o izgradnji puta. Kako je reč o ulaganjima koja će se isplatiti tek na veoma dugi rok, verovatno nije bilo moguće zainteresovati privatne investitore. Bilo bi verovatno bolje da su izvođenje radova i kasnija naplata korišćenja povereni nekom privatnom preduzeću, jer bi prekoračenja i sve ostale neracionalnosti trebalo da padnu na izvođače što izgleda da u ovom međudržavnom sporazumu nije slučaj. Ali pošto ne znam detalje to ću ostaviti po strani.

Drukčije stoje stvari u Srbiji. Tu je u velikom broju slučajeva država preduzetnik. Tome služe subvencije iz budžeta. Država, odnosno predsednik države ugovara poslove sa privatnim ulagačima, uglavnom stranim. Oni ulažu, on subvencioniše. Oni kažu da su u nekoj drugoj zemlji uslovi bolji, on kaže ni ćemo vam nadoknaditi razliku. Šta je tu problem? Ko ima nešto protiv da se zapošljavaju ljudi, da se grade putevi?

Problem je u tome što je država potrebna da bi uredila tržište, da bi uredila privredne poslove. Ukoliko je država preduzetnik ili partner preduzetnicima njoj će propisi i standardi smetati, biće joj trošak kao i privatnom preduzetniku. Da bi se to videlo uzmimo primer ekoloških standarda. Država je potrebna da brine o tome da se ne zagađuje priroda. Ili da se na neki drugi način ne nanosi javna šteta. Ukoliko je država preduzetnik ili partner u poslu, pored očiglednih problema sa korupcijom tu je i problem neuređenosti privrednih poslova, neuređenosti tržište da to tako kažem.

Posebno su važne dve posledice državnih poslova u oblastima u kojima javna ulaganja nisu ni potrebna niti poželjna. Prednost države kao poslovnog partnera je u tome što donosi zakone. Tako da se oni prilagođavaju kako bi se obavljali poslovi u kojima je država preduzetnik. To je ono što se naziva zaobljenom državom. Umesto da uređuje tržište kako bi svima bilo dostupno pod jednakim uslovima i kako bi se vodila briga o javnom dobrima, donose se zakoni i propisi koji su usklađeni sa poslovnim interesima države i privatnog ulagača. Kako je novac na strani privatnog preduzetnika, to znači da će zakoni i propisi biti pristrasni u korist pojedinih ulagača.

Druga posledica jeste izmenjena finansijska motivacija privatnog preduzetnika. Ukoliko se subvencijama pokrivaju plate ili se garantuju krediti, to utiče na odluke privatnog preduzetnika jer menja njegovu procenu isplativosti ulaganja. Jer mu subvencije pokrivaju troškove plata i osiguravaju rizik ulaganja. Tako da su isplativi poslovi na kojima se zapravo gubi ukoliko se uklone subvencije, dakle ako se država povuče iz posla. Subvencionisana preduzeća naravno konkurišu drugima i to otežava sva ostala privatna ulaganja.

Zajedno, država ne uređuje tržište valjano i negativno utiče na konkurenciju privatnih preduzetnika.

Izvor: Peščanik