Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (III)

Maj 13, 2022 4 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Jedan od Simeona Njegovana, piše Pekić, je ’’još godine 1844,... tajom konsultovan u privrednim notacijama onoga što se onda, za šaku pozvanih, zvalo prosto Garašaninovo Načertanije, a sada se  b a š  o d  s v i j u  v a s  privrednjačkih ultraša slovi kao Sveto pismo srpske nacionalne politike... Ko je ako ne jedan od Simeona inkorporisao u Načertanije priznanje da se cela spoljašnja trgovina zemlje u austrijanskim rukama nalazi, i da dok takvo stanje traje, odsečenima od mora i evropske pijace, nema nam ni života, a nekmoli prave nezavisnosti?’’[1]

Upravo je taj Pekićev lik, Kir Simeon Lupus Njegovan, jedan od najpreduzimljivih i najbogatih, najčuvenih i najdugovječnih od svih Simeona Njegovana, suakter i sutvorac Načertanija, zaslužan što je pravu suštinu Načertanija objelodanio – bez obzira ili možda upravo zbog toga!? što je uporno, iako neuspješno jer se pokazalo sasvim neostvarljivo, pokušavao da ovom strateškom dokumentu srpske politike pruži i civilizacijsku, zdravo diplomatsku i trgovačko-progresivnu ulogu – a ona se može izraziti njegovim riječima da je uloga i funkcija Načertanija ’’istoka odana mirovne pregovore i dete s belom zastavom u ruci, a sa nožem među zube.’’ Ili: ‘’… Dok ne obavimo Načertanije kumbarosa nam gospodina Garašanina, i pooslobađamo resto Poluostrva, naša poručnikovica nema nikakvih šansi da postane generalica. Samo udovica.’’[2]

Iako je, dakle, ’’celo simeonsko Načertanije’’ bilo ’’za Veliku Srpsku Trgovinu’’, njega je uništio ’’Apisov rat’’, tj. ubistvo austrijskog prijestolonasljednika 1914.g. u Sarajevu, što je imalo za posljedicu i nikako odgovarajući već brutalni, nasilni i imperijalni način ’’ujedinjenja’’ Južnih Slovena i oformljenja i nastanka Kraljevine SHS 1918.g. (Kraljevine Jugoslavije od 1929.g.). ’’Kaimeno! Namesto garašaninovskog i njegovanskog pečata sa kantarom i računaljkom, perom i rabošem – kama, bomba i otrov! Kao da građanskog Načertanija nikad nije ni bilo. Kao da se povampirio onaj seljački buzdovandžija Toma Vučić Perišić, pa srpsku politiku i diplomatiku sa konja vodi. Topuzom i handžarom. Opali, kodžabašo, pa što ispadne. Ako Bog da i dobro bude, prekrsti se i teraj dalje. Na zlo li se okrene, pušku u šake i u šumu. Ili kesu vataj pa preko granice u emigraciju. A narod neka se jebe kako zna i ume. Jedan je Toma. A naroda ko govana.

... Da bi neko takvu bajonetsku politiku vodio, misli on, mora dva klasična uslova da ispunjava. Mora biti siromašan i glup... Njegovani nisu ovaj uslov ispunjavali. Bili su bogati. Bogati i pametni. Za nas je... da se ujedinjujemo trgovinom i diplomatikom, a ne artiljerijskim plotunima i pešadijskim jurišima... I nije nam da od dobrih Hrvata rđave Srbe pravimo, već da i od jednih i od drugih načinimo dobre kupce... Mi, Njegovani, nismo za Veliku Srbiju. Mi smo za Veliku Srpsku Trgovinu. A ovaj nesrećni rat sad je sve to đavolu dao. Celo simeonsko Načertanije. Ovaj Apisov rat. Jer, sumnje nema. Nadvojvodu Ferdinanda Apis je ubio. Kao da je svojom crnom rukom povukao oroz na kuburi, koju je ono dete, Princip, samo u pravcu držalo.’’[3]

No, ’’celo simeonsko Načertanije’’, koje je izvorno, kako ga je zamišljao njegov sutvorac Kir Simeon Lupus Njegovan, trebalo da bude ‘’mudra politička misao spojena s mudrom trgovačkom mišlju!’’, tj. strateški plan za ’’Veliku Srpsku Trgovinu’’ a ne za ’’Veliku Srbiju’’, nije uništio samo Apis i ’’Crna ruka’’ i Garašanin. Ne treba smetnuti s uma da je Garašanin bio visoki srpski državni funkcioner i kod dinastije Karađorđevića i kod dinastije Obrenovića. Gotovo cijela politička i kulturna elita Srbije u dugom vremenskom periodu je snijevala i imala imperijalne velikodržavne planove i strategije za izlaz na mora i obuhvat ogromne balkanske teritorije i na sjeveru, i na istoku, i na jugu, i na zapadu. Na tom već viševjekovnom zlom, načertanijskom putu, (i) Crna Gora se našla među prvima kao prepreka velikosrpskom mitu i velikosrpskim istorijskim lažima, podmetanjima, falsifikatima, mržnjama i mistifikacijama. No, Crna Gora i Crnogorci sami su svoju slobodu sebi donosili i osvajali mačem, sabljama, oružjem i izuzetnom, natčovječanskom hrabrošću, te nijesu dolazili u situaciju da slobodu traže i očekuju od bilo koga ko bi im za to htio, očekivao i tražio da je  ‘’naplati’’ ili da im je ‘’sačuva’’. Sve svoje plaćali su svojom krvlju, čašću, životima i dostojanstvom. Sve su to bacili velikosrbi u blato i uvijek, konstantno, bili spremni i danas jesu spremni da Crnu Goru unište u svrhu pridobijanja njene teritorije, istorije, kulture, crkve i svih ostalih atributa samo svojnog i autentičnog crnogorskog identitetskog postojanja. Svakako treba ovđe istaći da su, gotovo zakonito, u svrhu stvaranja ’’Velike Srbije’’, potajna ili javna isticanja zahtjeva za dobijanjem čitavih teritorija susjednih zemalja, uvijek pratili ’’simptomi nesrećne balkanske endemije – njena istočna, proruska orijentacija’’.[4]

O ovoj strateški i istorijski pogrešnoj srbijanskoj(srpskoj) orijentaciji koja traje i do dan-danas, Pekić kaže: ’’Dahijska uzurpacija je unutrašnji problem Otomanske imperije, gospodine Simeone.– Malista. Malista. Samo, izvesna država na Istoku nema tako tanano poimanje međunarodnog prava.’’ (Razgovor austrijskog majora Mitezera i gazde Simeona Njegovana); ‘’Šta? Ne ide Konstantin Kolokotronis? Ne ide grčki Liberator? Idu Turci? Rus utekao, Peloponez ostao!... Razume se, ne može Peloponez, kao admiral graf Orlov, na lađu da se ukrca i odveze na referisanje u Petrograd. Peloponez je grčko ostrvo, nije ruski admiral… I tako, Rus se strategijski povukao, Grk taktički ostao. Onaj na more, ovaj u tamnicu. Rus da ga carskim lovorom ovenčaju, Grk da ga batinama turskim miropomažu. Orlov u fotelju krunske Eklesije, Kolokotronis na kolac. I to ti se onda zove istorija. Istorija je graf Orlov i neuspela pomorska ekspedicija na Peloponez, koja je uspešno uznemirila Tursku. Kolokotronisov neuspeli ustanak biće istorijska zabluda koja nikoga uznemiriti neće… Ko je Rusima zadao Rad da dođu ovamo i lude Grke bune? Bog sigurno nije. Neće on svoj narod u nesreću gurati. Kancelar ruski zadao…’’; ’’Man se Lazarofe nebeske politike. Nije ta još nikoga usrećila. A osobito se Rusa pripazi. Zadali su oni nama jada još Aromunji dok smo bili, pod zelenjom strizom trgofali... Da Petersburga nije bilo, raja srpska se, možebiti, ni podizala ne bi. A da Srbinj usto nije, mi ne bi u zemunjsku bežaniju. Niti bi farbu menjali. Možda bi još i sada Aromunji, Cincari, bili, pa da nas glafa ne boli...’’; ’’Jedno je pesma, drugo istorija, a sasvim treće stvarnost...’’  ; ‘’… Rusije, zemlje u Srbiji nasledno voljene i poštovane…’’; ’’... Kad već sami diavoloni ne mogu biti, đavolčićima je milije stranjskome se no domašnjem sotonji pod rep sklanjati... A ako je sotonja još i prafoslavanj, od istu rasu, milinja božja!...’’; ’’Priča deda da je sav vostočnoprafoslavnji Zakonj alako: Dolazidu Rusi!... Čulo... se Crnji Đorđije i nahijski glafari... u rosijski Glamni kvartilj šilju deputaciju da donese u Srbiju bilo kakvog ruskog cara koji se nerezerfiran i besposlen po antrejima trefi...’’; ‘’Kakosi, Severozapade? Kakosi, svete? Okonjaprvakazvonoija. Upovotkeizanjegacelafamilija – vi. A na kraju crn pas ovčar i božji blagoslov… Šta češ više od života? Hoće li Kolokotronis više da ti da? Da te, možda, neće dažbina osloboditi? Diavolon hoće! Dvostruku će ti udariti. Jednu da slobodu naplati, a drugu da ti je sačuva. Platićeš tu slobodu da će ti, sa dušom, na nos ispasti. I treću ćeš dažbinu platiti. Duša ti iz nosa na državnu teritoriju pala. Toliko i toliko groša… Hoće li, možda, taj vaš Mesija, taj vaš Hristos Sevastokrator da nam neke povlastice obezbedi?... Pa mi ih već imamo. Turčin nam je sve privilegije dao.’’; ’’Opet će neki graf Orlov dojedriti. Opet će se dići neki Kolokotronis. Opet će doći neki turski askeri i Njagoi će navrat-nanos morati ćebad da svijaju i beže. Orlov će dobiti medalju na grudi, Kolokotronis lovor oko glave, a Njagoi kolac u stražnjicu... Ne. Neka oprosti Gospod Bog. Bolje da krst ostane sakat nego da sakati postanu Njagoi.’’; ’’... Ruski interes za Balkan raste. Beč je obavezan da o tome vodi računa. U srpskim dušama ne bi smelo da bude nikakvog vakuma u koji bi se, po svom običaju, Rusi uvukli. Ako Srbija već nije austrijska, nek ostane do daljeg turska. I sotonina, samo ne ruska.’’[5];’’... Oni (su), ta naša slavjanska braća na Istoku, najveća nesreća naše nacionalne istorije.’’[6]

Pekić dalje piše: ‘’Posle nekoliko godina razumnog i profitnog konkubinatasa Zapadom i Austrijom, u mozgovima srpskih državnik a opet su se počeli javljati simptomi nesrećne balkanske endemije – njena istočna, proruska orijentacija. I to baš kad se na starom proaustrijskom političkom pravcu mogla zaraditi – Bosna! To mu je u konfidenciji poverio konzul Monarhije Benjamin Kalaj, lični prijatelj i politički saveznik u balansiranju rusofilskom uticaju, računajući da bi on, u ime Čaršije, zainteresovane živo za proširenje tržišta, mogao uticati na namesnika Ristića da blagonaklono primi predloge iznesene u poverljivoj instrukciji ugarskog predsednika grofa Andrašija. Srbija je mogla jeftino kupiti dve trećine Bosne, sve do Vrbasa i Neretve, prostom neutralnošću u slučaju austro-ruskog rata. Kalaj mu je rekao da je ponuda saglasna s mišljenjem ministra inostranih poslova Monarhije Bajsta, i data imprimatur Bečkog dvora. U svojoj napornoj istoriji, u kojoj je svaku stopu teritorije i prava morala na nož i zube otimati, Srbija nikad nije dobila tako ženeroznu, tako bogatu ponudu. Nikad joj niko nije u isti mah nudio moćnog saveznika, znatno teritorijalno proširenje i pogled na more. Jogunasti Ristić se, nažalost, nije dao privoleti. Kada je peštanski sud oslobodio emigranta Aleksandra Karađorđevića optužbe da je organizovao asasiniranje knjaza Mihajla u Košutnjaku godine 1868, Namesništvo se naprečas razbolelo od gluvoće za sporazum s Bečom i ponovo leglo na glatku petersburšku rudu. Gospodinu Ristiću, naime, nije bilo dosta Bosne do Vrbasa i Neretve! Gospodin Ristić, koji se personalno rodio na glinenom podu sirotinjske mahale, ne većem do groba, hteo je da umre na odru velikom kao cela Bosna! Zahtevao je, hondrokefalos, celu Bosnu! I još da konzul Kalaj obeća da će Viši peštanski sud oboriti oslobađajuću presudu i bivšeg knjaza Srbije Aleksandra Karađorđevića osuditi za Mihajlovo ubistvo! Nije nego! Još, možda, nešto i u gotovom? Možda kakvu afrikansku koloniju, Vaše blagorodstvo, gospodine namesniče? A povrh svega, kurvinski je o razgovorima s Bečom obavestio Portu. I, naravno, dobio je pisinos“. Umesto Bosne i Aleksandrove kompromitacije, zaradio je pouzdano neprijateljstvo Austrije i još nepouzdanije prijateljstvo Majčice Rusije.’’

Opet gotovo zakonito i nužno, svako ‘’retorično’’, ‘’dobošarsko’’ i ‘’skupo jugoslovenstvo’’, bez obzira je li dolazilo od dinastije Karađorđevića ili od dinastije Obrenovića, moralo je voditi Garašaninovo ’’Načertanije’’ ne u pravcu ostvarenja trgovačkih, ekonomskih i diplomatskih ciljeva jedne razvijene i prosperitetne srpske nacije, već u ćorsokak stalnih, sve novih i novih imperijalnih i nasilnih pokušaja ostvarenja koncepta ’’Velike Srbije’’, a to znači daljnih etničko-nacionalno-vjerskih i državnih nerazumijevanja, konflikata, sukoba i ratova na Balkanu.

‘’Mladi Milan ga je simpatisao. Nije u njemu zabadava tekla krv vlaških trgovačkih bojara Katardžija i srpskih svinjarskih veletrgovaca Obrenovića.

Dete se živo interesovalo za narodno privređivanje, i on je nastojao da mu na tom životnom polju presudnom i za pojedince i za naciju istrebi licejski kukolj iz pameti i sveže uzoranom ledinom posedničkih nagona poseje zdravo špekulativno seme. Sa zadovoljstvom je notirao da budućnost vladatelja dublje zanimaju finansijalne no istorične operacije, da je njegov respekt spram originalnih, uspešnih poslovnih kombinacija, Berze što se tiče naročito, iskreniji od onoga što ga je iskazivao prema originalnoj strategiji neke bitke. Bila je to poželjna duševna osnova za kneza po simeonskom ukusu. Zdravija od Mihajlove s njegovim retoričnim, dobošarskim, skupim jugoslovenstvom. I praktičnija. Bilo je u tom nedozrelom princu slavensko-romanske krvi neke prezrele realističnosti u stvarima poseda i novca. Skoro gurbetske žudnje.’’[7]