Škrinja

Goran Sekulović

Kritika velikosrpstva od jednog Cincar-Crnogorca (XIV)

Jun 09, 2022 2 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić i ‘’Velika Srbija’’

 

Gazdi Simeonu Njegovanu sude po završetku Prvog svjetskog rata, u prvim danima nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca zato što je bio ‘’ČLAN OKUPACIJSKOG Opštinskog odbora Varoši Beograda, te prema tome – veleizdajnik, izrod, dušman srpski, đubre cincarsko…’’[1] Zbog, dakle, odborništva u vreme rata, ‘’proglašavan je austrijanskim saraditeljem ‘ako zna otkad’, izrodom kome je ova zemlja dala i etnos i ime i sve mogućnosti da je izrabljuje.’’[2] Na kraju istražnog postupka optuženi Njegovan je  imao prilike za završnu riječ. I ovđe je naročito interesantno njegovo izlaganje o Načertaniju Ilije Garašanina.[3] Iako ‘’Sud ne vidi nikakav relevantan otnošaj među tim Načertanijem i vašom odbranom’’[4], Gazda Simeon Njegovan se sudijama obraća sljedećim riječima:   

‘’Načertanije vam je program spoljne nacionalne politike Srbije koji je, 1844, sačinio naš kumbaros, gospodin Ilija Garašanin, u partnerstvu s mojim dedom Lupusom… Bez Načertanija vam ni moja odbrana ne može biti jasnija. Bez Garašaninovog, ni moje načertanije nećete razumeti. A ako ga ne razumete, kako ćete me suditi? Kako pravdu odlučiti? Stoga ću vam, s vašim odorenjem, u suštastvenim izvođenjima izneti nacionalni program gospodina Garašanina: ‘Srbija se mora u smotreniju spoljne i nacionalne politike u red ostalih evropejskih država postaviti, stvorivši plan za budućnost, mora sebi sastaviti domaću politiku, po čijim načelima treba Srbija kroz više vremena da se vlada, i sve svoje planove po njima postojano da upravlja… Ako Srbija dobro projesapi šta je ona sada, u kakvom se položaju nalazi, i kakvi je narodi okružavaju, to se ona mora uveriti da je mala, da u ovom stanju ostati ne sme, i da samo u sojuzu s okružujućim je narodima, za postići svoju budućnost zadatak imati mora. Iz ovog poznanja proističe čerta i temelj srpske politike, da se ne ograničava na sadanje granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske. Ako Srbija ovu politiku krijepko ne bude sljedila, ako je odbaci, te ne sočini ovom zadatku dobro raščinjen plan, to će ona od inostranih bura, kao lađica, ovamo-onamo bacana biti, dok se najpošle na kakav golem kamen ne nameri, na kome će se sva razbiti… Srpska država koja je već srećno počela, no koja se rasprostraniti i ojačati mora, ima osnov i temelj tvrdi u Carstvu srpskom XIII i XIV stoljetija i bogatoj, slavnoj srpskoj istoriji. Po istoriji ovoj zna se da su naši carevi počeli Carstvu grčkom mah otimati i uskoro bi mu konac učinili, te bi na mesto propadavšeg Istočnorimskog Carstva, Srpskoslovensko Carstvo postavili i ovo nadoknadili…’;… Ući treba u termin ‘posao’ kojim gospodin Garašanin označava državno osvajanje, čime mu daje napredno, praktično, razumno značenje nasuprot nerazumnom i zastarelom herojskom…; ‘Naša, dakle, sadašnjost neće biti bez sojuza sa prošlošću, nego će ova sačinjavati zavisiće sastavno i ustrojeno Celo, i zato srpstvo, narodnost mu i državni život stoje pod zaštitom svetog prava istoričeskog…’,

na šta se pozivati, nalazim, ponešto je rizično, jer su pre Srba na Balkanu bili Romeji, pred ovima Pelašani, međ njima i moj Kentauri, a pre ovih sve same zveri, pa ako bi sad, po starešinstvu istoričeskom svi pred balkanski kazan stali, bojim se da bi Srbi poslednji bili, a životinje prve, što meni kao prošlom, a možda i budućem konju još može i da konvenira, ali Srbima, osim da su bili stvarno vukovi – jedva,…

‘Srblji su se, međ svima Slovenima u Turskoj, prvi sopstvenim sredstvima i snagom za slobodu borili, sledovateljno, imaju prvo i puno pravo da ovim poslom i dalje upravljaju. Već i sada u nekim kabinetima predviđaju da Srbima velika budućnost predstoji, a to je ono što je pozornost Evrope na Srbiju navuklo… Nova srpska država na jugu…’

Skrećem pažnju Sudu na stranu sveta u kojoj gospodin Garašanin vidi buduću Srbiju… ‘podavala bi Evropi sve garancije da će biti vrsna i krepka sila, koja će se moći među Austrijom i Rusijom održati. Geografičeskoje položenije zemlje, njena površina, bogatstvo prirodnih proizvoda, uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik – sve to pokazuje na njenu stalnost i veliku budućnost…’,…; Ovde se, nažalost, ja i kum, Garašanin, a po svoj prilici, i ja i vi, razilazimo, gospodo. Ja, naime, ne mislim da nam je Austrija baš pod svim opostojateljstvima dušmanin morala biti, mada će neka proponirana darnuti vaša pijemontska srca. Da je naš Pseudobonaparta Ristić primio ženeroznu ponudu Andrašija da se u rusko-austrijskom sukobu neutraliziramo, Bosnu i Hercegovinu dobili bismo na poslužavniku onako kako despot Stefan Lazarević od Zigmunda dobi Beograd s Mačvom, i to bespovratno, a ne oročeno, kako je s Beogradom bilo, pa ga je despot Đurađ na istom poslužavniku povrnuti morao.

Ponuda se, gospodine, nije dala primiti, kako zbog obaveza prema Materi Rusiji, tako i što je na poslužavniku Andrašijevom Bosne i Hercegovine bilo samo do Vrbasa i Neretve.

I celu bismo je dobili da smo se na nju, a ne na Mater koncentrirali – jer samo je pojedincu mudre i jake države obavezno mater poštovati, a državi je od svake se matere što pre odalečiti i sopstvenu kuću zasnovati – i da smo Austriji ponudili odricanje od nesrećne severozapadne crte, koja, evo, i moj genos već stolećima zaluđuje i zabluđuje, a naročito odustajanje od jugoslovenske nebuloze.

Odustajanje, dakle, od Srba ispreka?

Barem što se tiče nepravoslavnog življa Hrvatske i Slovenije, ma koliko oni na nas računali i tim nas računom u omrazu s Monarhijom dovodili.’’[5]

 

-        ‘’A sa Crnom Gorom šta je?’’

 

Na suđenju, odnosno tokom završne riječi gazde Simeona u dijelu u kojemu govori o ‘’Načertaniju’’, dolazi i do direktnog pitanja sudija šta je sa Crnom Gorom?

‘’A sa Crnom Gorom šta je?

Što se tiče te Crnogore, s kojom moja familija ima neke antropofagne uspomene, ona je po prirodi nemanjićka i naša…; … Ne stoji, dakle, gospodo sudije, da je, kako veli Garašanin: ‘sluga s Austrijom politička nemogućnost, jer bi ona time sebi uže na vrat bacila’. Naprotivno, skinula bi uže jugoslovenske ideje koje je davi, koje će je, možda, najposle i pridaviti, ali, bojim se, i nas s njome.

‘U smotreniju Rusije, pak’, veli on dalje, ‘koliko god se Srbija samostalnije upravljala bude, to će sve manje poverenija kod Rusije imati, i ako ovoj nekako za rukom ne ispadne stanje u Srbiji promeniti i takovu našu samostalnu politiku uničtožiti, ona će se tada truditi da sve turske Slovene od nas odvrne. Pri ovome delu obmana se treba čuvati. Rusija se nikad pred Srbijom poniziti neće. I ako vidi da joj Srbija odano i bez uslovija ne služi, ona će nas gordo i s prezirom odbaciti. Najposlije, kad se u Serbiji niko ne bi Rusima bezuslovno hteo predati…’,

a takvih, gospodo srpske sudije, i te kolko ima, i njima je i prirodnije i korisnije suditi nego meni.

‘… i kad bi primorani bili s onima raditi koji im samo pod uslovijima služiti žele, ondaj se Rusija ne bi zatezala i s njima se sporazumeti, jer ona Srbiju nikad ostaviti ne može. No dokle god nalazi ljude koji joj se bezuslovno povinuju, ona će ih svakdar pravim patriotima pretpostavljati… Prirodno je, takođe, da se ostale Sile, pod predvoditeljstvom Francuske i Engleske, raširavanju Austrije i Rusije protive. One će za najbolje sredstvo predupređivanja austro-ruskih aspiracija, smatrati da se Tursko carstvo u novu hrestijansku državu promeni. Prazno će se mesto ispuniti i evropejsko ravnovesje u celosti održati. Ako se Srbija hoće iz sadanjeg potčinjenog stanja izvući, mora, malo-pomalo, političesku moć Turske uničtožavajući, sebi ovu prisvojiti. Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države samo kamen po kamen otčepljuje i prima, kako bi od dobre građe, na dobrom temelju Carstva srpskog, opet veliku srpsku državu podigla…’;… Gospodin Garašanin črta potom nekoliko uvodećih sredstava kojima će se srpski upliv u Bugarskoj unapređivati:

‘Bugari nemaju vospitajuća i učbena zavodenija. Trebalo bi da Srbija Bugarima svoje škole otvori i da nekoliko blagodjejanija za Bugare u Srbiji učeće se naredi. Pouzdani i sposobni ljudi po Bugarskoj da putuju i pozornost naroda na Srbiju obraćaju i u njemu prijateljsko čuvstvo prema nama i našem Pravitelstvu probuđuju, a s time i nadeždu da će se Srbija za njihovo oslobođenje i sreću starati…’ ‘’[6]

Kada je riječ o dijelu Načertanija u kojemu se govori o Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Albaniji, Gazda Simeon Njegovan kaže: ‘’A evo šta gospodin Garašanin veli u povodu naše politike spram Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Albanije: ‘Kao osnovni državni zakon mora se predstaviti da knjaževsko dostojanstvo mora biti nasledstveno. Bez načala koje sačinjava jedinstvo u najvišem državnom dostojanstvu ne može se postojan državni sojuz među Srbijom i ostalim susednim Srbima ni pomisliti. Ko god ovom narodu dobra želi, ne sme Bošnjacima nasledstveno knjaževstvo preporučivati. Osnovno načelo ove politike je jedinstvo narodnosti, kojeg diplomatičeski zastupnik treba da je Pravlenije Knjaževstva Srbije. Srbija je u ovome smotreniju prirodna pokroviteljica sviju turskih Slovena. Ali ako bi ona susedima taj nesrećni primer davala da samo na sebe misli, a za napredak ostalih ne mari, to bi svi njenom primeru sledovali, ne bi je slušali, te bi, namesto sloge i jedinstva, nastupilo nepoverenje, zavist i nesreća…’,

čime  se htelo reći da ko sebe želi usrećiti, mora što od te sreće i drugima ustupiti, inače ni sam srećan neće biti, niti za nju od njenog branjenja vremena imati.

 ‘… U Crnoj Gori neka Srbija primer Rusije sleduje i Vladiki neka dade svakogodišnju potporu u novcu…’,

a to je, gospodo, onda bio Njegoš, veliki poeta, arambaša i besparić što je u Beču, nadom u novac, dedu mi Lupusa provizorno ogluvio,

(ali ovo ne treba reći, šta se Suda tiču naša poslovanja i naša bolovanja),

‘Srbija će na ovaj način za malu cenu…’,

a štednja je uvek pametna politika, osim kad dobra nije,

‘… imati prijateljstvo zemlje koja najmanje deset hiljada brdnih vojnika postaviti može…’ ‘’[7]

 

 

-        Izlaganje načina i sredstava kojima će se ‘Načertanije’ ostvariti

 

No, potrebno je osigurati realizaciju zacrtanog cilja i pretvoriti plan u djelo. Šta, dakle, treba sve učiniti da bi se što lakše dobilo ‘’prijateljstvo’’ za uistinu tako ‘’malu cenu’’, kao što su to već efikasno uradili Rusi na koje se Srbi zbog toga trebaju ugledati?

‘’A sad ću izložiti sredstva gospodina Garašanina kojima će se cjel srpska postići:

‘Da se opredeliti može kako se u poslu postupiti ima, mora pravitelstvo znati u kakvom se raspoloženiju nalaze narodi raznih provinsija Srbiju okružavajućih. Ovo je glavno uslovije tačnog opredelenija sredstava. Za ovu cjel treba oštroumne, od pretponjatija nezauzete i Pravitelstvu verne ljude, kao ispitatelje stanja naroda i zemalja poslati, i ovi bi morali po povratku pismeno izvestije o tome dati… Agentima je nužno dati nastavljenija kojim će načinom u ove zemlje odputovati. Između pročeg, treba im naznačiti mesta i lica koja valja da upoznadu i izvide. Pored materijalnih inštrukcija, treba im dati opštu, sa sledujućim tačkama opredeljenim, koje će ispitatelji morati ispuniti: No. 1. Rasuždavaćedu političesko stanije zemlje, osobito partija u njoj nalazećih se. Kupićedu beleške po kojima će se čuvstva narodnog srca i tajune želje njegove bolje upoznati. Naznačićedu što se kao pripoznata, javno izrečena narodna potreba smatra. No. 2. Naročito treba paziti na vojeno stanije zemlje, ratni suh i naoružanost naroda, posle čislo i raspoloženije pravilne vojske. Gde se nalazu ratni magazini i arsenali, gdi se u zemlji proizvodi džebana i oružje ili odkud se dobija i u zemlju unosi. No. 3. Sočinićedu opisanije ili karakteristiku od najvažnijih i najveći upliv imajućih muževa, ne izuzimajući iz toga ni protivnike Srbije. No. 4. Izvešće podnećedu šta se u kojoj provinciji o Srbiji misli, šta narod od nje očekuje, šta ljudi od nje žele, i čega se od nje boje. No. 5. ovome se nastavljeniju dodati mora šta svaki izaslanik o srpskoj politiki za sada saopštiti sme, koje i kakve nadežde probuditi, i našta pozornost ondašnjih prijatelja Srbije obratiti…

Cela se spoljašnja trgovina Srbije nalazi u rukama Austrije. Ovo je zlo protiv koga tačnija opredelanija ostavljam ljudima od finansija da raščlane. Preko Zemuna sa stranim državama u neposredstveni trgovački sojuz stupiti, ostaće svakdar stvar mučna. Stoga se Servija za nov trgovački put pobrinuti mora, koji će je na more odvesti i za nju tamo pristanište stvoriti. Ovakav put samo je onaj zasad moguć koji preko Skadra u Dulcinj vodi. Ovde bi našao srpski trgovac u dalmatinskim trgovcima i brodarima jednoplemenike, koji bi ih pri kupovanju stranog jespapa pošteno poslužili i na ruci im bili…’, koja pretpostavka obznanjuje kumovo nepoznavanje načela na kojima se trgovina upražnjuje,

‘Onde je nužno srpsku trgovačku agenciju podići, i pod njenu zaštitu prodaju srpskih a kupnju francuskih i engleskih jespapa staviti. Prvi korak Praviletstva ima biti naimenovanje agenta u Dulcinju…’, što je izlišan trošak, jer Firma je Njegovan već odavna tamo agenta imala, pa bi ovaj, uz obostranu dobrobit, i državni posao mogao obavljati,

‘… Srbin bi ovim načinom skuplje prodavao, a jeftinije kupovao…’, što je od pamtiveka jedini smisao trgovine…’’[8]

 

-        Ko drži ‘’ključeve od vrata Bosne i Hercegovine’’ ili: Kako su Crnogorci potrebiti zbog ‘’Adrijatika i mediteranjske plofidbe’’

 

‘U političeskom obziru imalo bi ovo sredstvo ne manju važnost, jerbo će se naš agent nalaziti među žiteljstvom sprskim, što bi naš upliv prenelo na Crnogorce i Severne Arbaneze, a ovo su upravo narodi s ključevima od vrata Bosne i Hercegovine i od samog mora Adrijatičkoga. Francuska i Engleska ne samo što se tome ne bi protivile, nego bi nas i podpomagale, a ni Porta protivna ne bi bila, jer bi jedno njeno mrtvo pristanište nanovo procvetalo…’, privremeno njeno, dabome, inače žali bože mastila za Načertanije!

… Gospodin Ilija Garašanin… je u smotrenjiju pravog cilja Načertanija imao smušenu, naopaku, perverznu predstavu, koja se, u ponečemu, i sa sablasnim idejama moga počivšeg oca mogla trkati. Kao rudar što je dobar pravac rudniku zlata uzeo, ali tamo misli olovo kopati. Smutio sredstva s ciljevima, dobru politiku za rđavu filosofiju svezao. Ispalo je da trgovina tek služi politici za njezine potrebe, a ne da se politika tera zarad unapređenja trgovine, što su još Punjci znali i sjajno sprovoditi umeli. Nije raščistio ko čija kola vuče. Da li su konji trgovina, kola politika, ili opidospote, obrnuto. A i ta mu politika, opet, više kao narodna pesnjarica. Uz ognjište, na poselu da je recitiraš, a ne u diplomatičeskom gurbetu na istoričnoj balkanskoj vetrometini da je proturaš. O Kosovu da ti pojem, rode! Oslobođenje i ujedinjenje Srbalja i Južnih Slavjana u jedno Carstvo od Budima do Soluna grada, od Jadranskog do Crnog i Egejskog mora. Tandara-mandara! 

Kakav je to bezobrazan način!

Uman, gospodo srpske sudije. Kao da nama divlja Bosna valja zbog Srba Bošnjaka, a ne jeftine radne snage, ruda, minjerala, skraćenog skoka na zapad, okrom drvo najfinije sorte! I kao Crnogoraca da smo potrebiti zbog deset hiljada brdnih pušaka, a ne Adrijatika i mediteranjsku plofidbu. A za jezik praštajte, uvek se provaviloniše kad se rasrdim. I ko da Vojevodinju ne treba prisojediniti zbog eksportofanja žitarica, nego da se gospodin Hadžić slovi kao srpski podajnik i bez strafa od Madžara može držati patriotičeske oracije! Srećom, našao se tu moj Lupus pa kumu i držati priugotofio trgofački del Načertanija, da se pravi smiso rabote bar izokola pomene. Trgovci će, nije diskutabiljno, pomagati srpsku politiku i agentima joj izvanjskim biti, ali ne poradi nacionalnog pojanja i kliktanja, već što će ta politika, do celja kad dopre, srpskoj trgofini pomoći u nečem opipljifijem i zdrafijem od smeštanja nacionaljne duše g. Hadžića na njeno mesto.’’[9]

 

-        Kosovski mit ili: ‘’Naši narodni poslovi su nebeske prirode i svrhe, a od zemaljskih možemo stići jedino do filosofije propasti’’

 

Njegovani su navijali da strateški državni pravac Srbije bude prije svega ekonomskog, a Garašanin pak političkog karaktera.

‘’Utvara je svakog Cincarina da se iz gurbeta bogat kući vrati. Svejedno šta je sada, Grk, Srbin ili Rumunj, Nemac ili laponac, kuća mu je uvek tamo odakle je došao. Zato je Lupus za Jug navijao. To se vidi po raskoračenju između njegovog trgovačkog i Ilijinog političkog Načertanija. Jedan u klin, drugi u ploču. Ilija – Bosna i Ercegovina, Lupus – Albanija; Ilija – Panonija, Lupus – Rumelija; Ilija – Adrijatik, Lupus – Egej. Kad čitaš Iliju, misliš da će se i trgovina na Severozapad baciti, a ona Jugoistoku ode. I samo se, u trgovačkom smislu, Arbanija, Macedonija, Grecija pominju.

Pa tih provincija nema u Načertaniju gospodina Garašanina.

Dabome da nema. Ilija ih poizbacao. Veli – misliće Evropa da smo ludi. Opet će nas pod starateljstvo staviti. Ko zna kada bismo za zapta za umobolne nacije kurtalisali. Ja sam ovaj spisak našao u prepisu originalnog Načertanija što ga pravio gospodin Evgenije. Firmin subaša. Počelo bi se sa Crnom Gorom, Sandžakom i severnom Arbanijom pa se prešlo na južnu s Moskopoljem. Zatim na Macedoniju, Epir s Janjinom i Tesaliju. Posle bio se sašlo u Atiku s Tebama, bočno u Trakiju s Adrijanopoljem, i južno na Peloponez s Arkadijom, odakle smo, verovatno. Najposle, zna se – Konstantinopolis. Obnovili bismo sve gradove u kojima smo živeli i carigradskim drumovima skopčali ovaj treći Rim sa Singidonom…

… Deda je, dakle, hteo preko Sila testamentarno Tursko carstvo uzeti.

To je hteo i gospodin Garašanin.

Čekajte do kraja da čujete. Kroz mozak mu, oštećujući ga, prolazila osovina Bagdad – Carigrad – Solun – Moskopolje – Beograd – Budim. Mada je, kanda, spreman bio Budima se odreći, i uzeti samo što je nesporno srpsko, do ispod Budima. A kad osovinu učvrstimo, mešavinom Garašaninovog topuz-upravljanja i Grkove divanske politike, kad se po Anatoliku razmestimo, pa se i za kojom kolonijom osvrnemo. Ima, govorio je, još raspoloživih crnja po Adrici i žutaća po Aziji, nisu se na njih jedino zapadnjaci pretplatili.

Premda ide u red neobičnijih, Sud n ovu ideju ne smatra štetnom. Pri boljem pogledu, ni neobična nije. Mi smo uspešno kolonizirali Balkan. Zašto ne bismo i Arabijsko poluostrvo?

Zato, gospodo, što se kolonije više ne isplaćuju. Isplaćuju se jedino koncesije. Da ste članovi Trgovačkog, a ne zaludnog suda, znali biste. da su stranci ovde napravili kolonije umesto što uzimaju koncesije, em bi manji profit isterali, em bi se na njih iza svake čuke pucalo.

U čemu se tada vaše trgovačko Načertanije od Lupusovog delilo?

U smeru.

… Nemam ništa protiv toga da se oslobodimo i ujedinimo, Srbin sam, nisam marva, ali je, po meni, suštastvenije osloboditi i ujediniti trgovačke puteve, maršrute kapitala. Ako njih za sebe nemamo, od gladi će krepamo, pa nam ni sloboda neće valjati. Šta će mrtvaku sloboda. On je već slobodan. Nekros ke elefteros, mrtav i slobodan. Pogotovu nam takvima ujedinjenje ničemu ne služi. Kome treba ujedinjenje s prosjacima? Dva prosjaka nisu ništa prosperitetnija od jednog. Još su ubogija, jer što nemaju, na dve pole treba da dele. A alijanac poviše golaća iz istoga etnika čista je propast. Će se među se, kogod ljudožderi, izedemo. I tako, gospodo sudije, odovud-odonud, ispadalo je da se dobro Načertanije na trgovačkom interesu mora zasnivati i svoje politike čerte priuspodobljivati programima srpskih Firmi. Jug je, već i zarad toga, bezuslovno morao otpasti, jer tamo kupaca nema, i svi su samo trgovci. Ne, dabome, sasvim da se zanemari, do Soluna bi se eventualno išlo, ali se u Dardanele ne bi ugazilo, bočno u Arbaniju i Bugarsku svraćalo; išlo bi se na severozapad, dokle se nacionalni guber prostire i dokle ga trgovački profit podupire.’’[10]

Kosovski mit je naročito poguban za Srbe i Srbiju, ali i za okolne narode i zemlje. ''… Kao na ispit da ide. I ide. Ispit istorije. Na Kosovo… U boj časni za boje Njagoa, / I pametan smis'o Načertanja.’’; ‘’Po tome kako se o boju govori, izgleda da su ga Srbi izgubili. Kroz stotinu godina vojevanja na tome Kosovu, mogu ga i dobiti? Uporan, strpljiv i smišljen narod dobija najzad i izgubljene ratove.’’; ‘’… Će ova srpska priča tek stići i kuda već dobrim putem grabi – u fantaziji. Iz fantazije dođosmo, u fantaziju idemo, u fantaziji živimo? Šta smo?’’; ‘’… Od Kosova su Turci napravili imperiju, a mi mit iz koga će generacije učiti da je čast pretežnija od pobede, da je mrcvarenje po Albaniji lepše od udarca u leđa Bugarima, ukratko, da su naši narodni poslovi uglavnom nebeske prirode i svrhe, a da od zemaljskih možemo stići jedino do filosofije propasti, kakvu nema nijedan trezven narod u svetu…’’[11]

                                                                               (KRAJ)