Priredio: Vladimir Jovanović

Milutin Tomić (1882-1945), poslanik Radikalne stranke Nikole Pašića, jedan iz autošovinističke galerije onih Crnogoraca koji krkaju nagradne porcije s kazana Srbije — još 1907. akter Bombaške zavjere protiv suverena Petrovića-Njegoša — optužuje Gavrila Dožića da je, između ostaloga, pod mitrom ukriveni crnogorski nacionalista.

Povod mu je tuča mitropolita i predśednika cetinjske opštine Toma Miloševića, odigrala se 22. februara 1926. godine. Pobili su se na Cetinju u svojstvu članova eks-odbora „Njegoševe proslave”, tačnije odobra za doček Aleksandra Karađorđevića, koji je, naredivši da se sruši do temelja Njegoševa lovćenska crkva Svetoga Petra Cetinjskoga, sazidao i otvorio svoju kapelu u septembru 1925, kada mu se Dožić nametnuo za glavnog domaćina (slika gore).

Kroz formu poslaničkoga pitanja ministru vjera Kraljevine SHS o implikacijama cetinjske tuče na kadrovsku sudbinu Dožića u eparhiji Beogradske patrijaršije, dobija Milutin Tomić naslovnicu lista „Vreme” (VI, br. 1508, 1).

Iako se prešaltao na srpski, Tomić, akribični intrigant, pod pseudonimom Nikac od Rovina autor je kozerije „Đetići u parlamentu” (1911), koristi neke danas zaboravljene riječi maternjeg mu crnogorskoga jezika — kenuti (udariti), ždžardao (porazbačao), kalcan (skitnica), nadžak-papaz (pop sklon svađi), mađupac („manastirski momak”, radnik pri manastiru). Prenosim cjelokupan Tomićev članak „Tuča između cetinjskog mitropolita i predsednika opštine pred Skupštinom”…

-----

Juče je radikalski poslanik g. Milutin Tomić uputio ministru vera ovo interesantno pitanje:

22. ovog meseca na sednici „Odbora za Njegoševu proslavu”, na Cetinju, u kancelariji Velikog župana, dogodio so jedan redak skandal koji je rđavo odjeknuo kroz Crnu Goru pa je dopro i do Beograda.

Visokopreosvećeni mitropolit Gavrilo Dožić udario je šamar predsedniku opštine cetinjske g. Tomi Miloševiću, usled čega se izrodila čitava tuča, u kojoj je g. Milošević uspeo da mitropolita Dožića kene nogom u blagočestivi trbuh.

Na revanš g. Miloševića, snažni i uhranjeni Dožić zgrabio je, igmeđu svih članova odbora, pisaći sto i, sa celim priborom, ždžardao ga na prisutne članove.

Tuča je na bojno mesto okupila celo Cetinje: građani, služitelji i žandarmi stigli su posle svršene tuča i na poprištu su našli ratne trofeje: mitropolitovu kapu, Miloševićev šešir, županov cilinder i muštiklu, polomljene lenjire, prosuto mastilo i rasturene kaljače na sva strane.

Ne ulazeći u ispitivanje uzroka da li je g. Mitropolit imao prava na ovako rukopoloženije g. Miloševića, ja verujem, da je g. Milošević, u ovom slučaju, nevin. Mitropolit Dožić, na veliku žalost svete Crkve i ponosa Crne Gore, nezasluženo je seo na stolicu Svetoga Petra Cetinjskog i velikog Njegoša.

G. Dožić je zadahnut još od svog rođenja odvratnom mržnjom prema Beogradu, a to je pokazala i njegova prošlost; njegova uloga u Crnoj Gori od oslobođenja do danas stalno je dvolična; on je podmukli pobornik „CRNOGORSTVA”; on je ovejani SEPARATISTA!

Ali, i pored svega toga, on je, na veliku našu žalost, blagodareći istoj onoj politici koja vaskrsava krvoloka Plamenca [Jovan, jedan od organizatora Božićnoga ustanka, premijer kraljevske crnogorske vlade u emigraciji, prim], uspeo da se iskobelja za predsednika odbora za proslavu Njegoševu i da, zajedno, sa izbezumljenim županom Džakovićem, u toku Njegoševe proslave, kao i posle ove, nanese čitavi niz sramotâ Crnoj Gori i Crnogorcima, a naročito izvršenim odlikovanjima i deobom revolvera kao poklona Nj. V. Kralja, pojedinim Crnogorcima. Ima slučajeva da su odlikovanja i revolver dobili notorni bivši austrijski špijuni.

Ovom sramotom zakićene su mitra g. Dožića i starostavni cilinder župana Džakovića.

Odigrani skandal 22. o.m. na Cetinju daje ružnu sliku našoj sadašnjici; on omalovažava svetinju Crkve; on survava autoritet države, a to sve ne bi smelo dozvoliti ni jednom manastirskom mađupcu, a kamo li poglavaru Crkve.

No kako mitropolit Dožić ima običaj da iskače u četvrtu dimenziju i kako je do sada počinio bezbroj skandala, čast mi je, g. Ministre, zamoliti Vas, da mi pismenim putem, odgovorite na sledeća pitanja:

1.) Ji li Vam poznato, g. Ministre, da je mitropolit Dožić prošle godine demonstrativno pobegao u Ostrog, samo zbog toga, da ne bi prisustvovao osvećenju spomenika žrtvama izdajnika Plamenca, palim borcima za Ujedinjenje, na Badnji dan 1918. godine?

2.) Ako Vam je gornje pitanje bilo poznato, a koje najjasnije prikazuje separatističku dušu ovoga kalcana, kako se onda na njegovim grudima mogla obresti „Karađorđeva zvezda sa mačevima” koja danas plače pod njegovom razuzdanom bradom?

3.) Je li Vam, gospodine Ministre, poznato da je ovaj nadžak-papaz prošle godine, u Cetinjskom manastiru, pred masom pobožnih hrišćana, takođe OPALIO ŠAMAR i POČUPAO BRADU zaslužnom nacionalnom borcu g. Stanku Ivanoviću, protojereju i rektoru cetinjske bogoslovije?

4.) Je li Vam, g. Ministre, poznato da, i pored ovoga slučaja ima još, bezbroj primera gde nesrećni sveštenici od njega dobijaju miropomazanja „vo vidje” ARHIJEREJSKIH ŠAMARA?

5.) Je li Vam g. Ministre poznato kada je, gde i u kojoj državi na globusu doktorirao g. Dožić i kakvih je on nauka doktor?

6.) Mislite li Vi, g. Ministre, ovoga goropadnika ukrotiti i vezati ga za Crkvu? Jer, ako to nije moguće, onda ga treba poslati za komandira neke žandarmerijske stanice negde oko Debra ili ga poslati na neku morsku stenu da se tamo nadvikuje sa galebovima.

(Nastavlja se)