Škrinja

Iz narodne (usmene) književnosti Potarja i pljevaljskog kraja

NARODNE PRIČE I

Mar 25, 2020 3 Komentara

(15 riječi)

Sakupio i priredio: književnik i književni kritičar, publicista i sakupljač narodnih umotvorina Zoran Raonić

IZ CRNOGORSKE NARODNE KNJIŽEVNOSTI

Зоран Раонић

 

ТАКО  СЕ  ПРИЧА

 

НАРОДНЕ  УМОТВОРИНЕ  ИЗ  ПОТАРЈА  И  ПЉЕВАЉСКОГ  КРАЈА

 

Народна библиотека „Стеван Самарџић“

Пљевља, 2018.

Објављивање ове књиге омогућили су:

 

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ЦРНЕ ГОРЕ - и              

ОПШТИНА ПЉЕВЉА

 

Издавач: Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља

Штампа: Графокартон, Пријепоље

Уредник: Мр Исак Калпачина

Технички уредник: Драган Палдрмић

Уредник фотографије: Милан Раонић

Корице: Мр Јелена Раонић

Рецензенти: Љубомир Зуковић, академик

NARODNA VIDARKA

Živjela u Tari Đurđevića, nekada davno, još u tursko doba, nekakva sirota žena, udovica sa sedmoro đece. Iako je tada bilo mnogo siromašnih, ona je bila siromašnija od svijeh. Ono što kažu: ne zna se od čega živi. Pomagali su joj i oni koji su ljuta sirotinja bili, ali i neki bogati, radi sevapa.

Riješi ona jednom te ode kod Fejza Đurđevića, bogatog čoeka, pa mu se požali, sve po redu i kako jeste. Potegne on ćesu, daruje je nekakvih novčića, ona prihvati ali mu kaže:

- Nijesam ja došla, adžo Fejzo, da od tebe prosim, no da mi kao pametan i ugledan čoek daš kakav savjet.

- Šta bih ti savjetovo, ženo, drugo do da radiš, samo se radom sve može pobijediti. – kazao on i bio u pravu.

- Znam, adžo Fejzo, znam ja toliko, ali ja nemam šta raditi, ja nemam o čemu niti na čemu raditi. Zemlje nemam a u tuđi rad me niko neće, puno ih je što tuđu njivu kopaju, tuđu livadu plaste, tuđu stoku čuvaju.

- Pa smisli nešto. – veli joj Fejzo.

- Ja da sam umjela smisliti, ne bih kod tebe ni došla, no ajde ti smisli, ti si muško, ti si pametan čoek. – kaže mu žena molećivo.

- Ako nema ništa drugo – ti počni gatati, puno je nevoljna naroda. Više je bolesnih no gladnih.

- Ali ja ne umijem ni gatati ni vračati, ništa. Nikad mi niko nije bio gatar, pa neću ni ja.

Gleda je Fejzo, malo se zamisli pa joj kaže:

- E, pa ovako ćeš uraditi: naberi ovijeh trava ljekovitijeh, bar ih kod nas ima dosta, vidiš – sporiš, kantarija, zelje, pa naberi lipovog behara, glogovog behara, gloginja, trnjina, svega, osuši i počni narodu dijeliti za lijeka.

- Ali  ja ne znam, adžo Fejzo, šta je za koju bolest. Kako ću doznati koja je travka za koju bolest dobra?

- Svaka je za sve dobra, jadna ne bila, čajevi ne mogu škoditi. Kad ih osušiš ti biljke strljaj između ruku i smiješaj da se ne zna koja je koja, da niko nijednu ne može prepoznati, pa sve jedno isto dijeli, samo iz različitih sprema za različite boleštine, da ne primijete da im daješ jedno te isto. Je li ti jasmo?

- E, neću ti ja to moći, pa taman kad bi smo pokrepali od gladi, nijesam ja od tijeh i nije fino varati ...

- Dobro, dobro. – kaza Fejzo ženi i potapša je po ramenu i pruži joj ruku za pozdrav.

Ode žena malo povrijeđena i riješena da i dalje pati, ali kad je uveče prilegla kraj svoje siročadi, polugladne, nešto se u njoj uzburkalo, te Fejzov savjet drukčije razumjela. Pa zar i oni drugi isto to ne rade? Ljekovite trave su ljekovite trave, u pravu je Fejzo, ne mogu one škoditi nikome, a nekijem će se potrefiti pa im i pomoći! Svakakve misli joj dolazile u glavu, sve joj pametniji i istinitiji bio Fejzov savjet, pa već u zoru poranila u potragu za biljem.

Bolesnika bilo na sve strane, i čim je prvi kazao da mu je bolje i đe je lijek našo, narod navalio kod udovice u kolonama, toliko da nije mogla nadodati ljekarija. A ko god da dođe, ne dođe praznih šaka, da nešto đeci ne donese, a onda i njoj u ruku spusti po neki novčić prilikom pozdravljanja. Malo po malo, o udovici se ispredoše stotine priča i u svakoj je ona bila čudotvorka koja iz mrtvih diže, kojoj se nešto prisnilo, koju je sam Bog naučio, i sebe i narod da spasi. Stižu nevoljnici izdaleka, iza devet gora, pitaj boga odakle, tako da se sad kod vidarke moralo čekati na red i tražiti veza. Nedugo potom sirota udovica postade jedan od imućnijih domaćina u selu, pa i šire.

Vidi i Fejzo šta se događa ali čuvao tajnu, zbog nje ali još više zbog sebe. Prolazilo vrijeme, došao vakat da se i on razboli, ito pogano. Neka mu guka bila u grlu, tamo njemu, pa stiska, pa davi li davi, samo što ga ne pridavi, uz zemlju ne prignječi. Išao on svukud, daleko stizao, ali niđe lijeka ne nalazio, bolest ga sve više osvajala. I dok je jedne večeri ležao i razmišljao o sudbini i životu, o bogatstvu i siromaštvu, pane mu naum ona udovica, pa kaže sebi: mora da ona nešto zna! Naučila sama ili od drugoga, prisnilo joj se ili joj je neka viša sila doturila neku tajnu ...

Ujutru Fejzo na sedlaniku, ne kazavši nikome ni kud ide, banu pravo pred kuću vidarice! Žena se iznenadila ali malo i uplašila.

- Koje dobro, adžo Fejzo, ako boga? – izgovarala je dok je prihvatala uzdu i ljubila ruku svome spasiocu.

- Nije dobro, snaho, nije dobro – no zlo je. Boleština me spopala, snaho, pa niti smrti niti života.

Ušli su u kuću, sada skoro bogatašku. Fejzu nije ni do časti ni do priče.

- Pa ja velju, snaho, onako sam sa sobom, kad pomažeš tolikome svijetu, da ti i znaš neku tajnu, da si odnekud nešto naučila, pa evo i sam dođoh da lijeka iz tvoje ruke zaištem.

Žena se postiđela, zadrhtala, pa klekla ispred Fejza:

- E, ne duše mi, adžo Fejzo, ne znam ni sad ništa više no ono što si mi ti onda kazo!

Fejzo se trgne, grohotom zasmije kako nikad nije, pa ga još i polene nešto, zakašlje se i skoro zacene, aj-ha-ha! Aj-ha-ha! Aaaa-a! Pokulja iz njegovog grla gnoj i sukrvica, toliko da ni svi vezeni jagluci i šalovi to nijesu mogli primiti. Izbaci on namah iz sebe svu tu dugo skupljanu muku. Odjednom sve mu jako olakša, rasvane mu se pred očima. Baš u momentu kad je povjerovo da je konačno s njim gotovo.

Skoro zdrav i čio nekako, jahao Fejzo selom, došlo mu da zapjeva iz   sveg grla. One guke ko da nije ni bilo, i ko da je sad neki drugi čoek jaše u njegovom srebrom i zlatom vezenom sedlu.

Skoro da su se uplašili njegovi od njega kad je kući došo, pa su povjerovali kako je on jutros, pošto je nešto usnio, otišo u neku svetinju, njinu ili tuđu, sve jedno, i da mu je neki svetac ili Svevišnji lično pomogao i u život ga vratio.

Kažu da je poživio još dugo i da je kod one žene išao sa darovima u svim prilikama i neprilikama, i da ju je smatrao više nego rođenom sestrom. Da se na kraju s njom i posestrimio.

 

ZMIJA  NA  ĆEDILU

Pred samu propast Manastira Aranđela u Đurđevića Tari, iako u Zatarju, iako je bilo tursko doba, bila je crnogorska vlast, jer su se Đurđevići zavadili sa nekima iz Turske pa su priznali Crnu  Goru i Knjaza i od njega dobili kapetaniju, Đurđevića kapetaniju. Oni su davali kapetane i perjanike, plaćali porez i upravljali se prema crnogorskim zakonima. Bilo je tako dok nijesu počele one bune po Hercegovini, koje su se prenijele i u ove krajeve naše, te je planula prvo Džamija na Vlaškovcu pa onda i Manastir pored Tare. No ne pričam ti to zbog toga, to svi znaju, no oću da ti ispričam o jednome čudu koje je to što će se zbiti najavilo, i ne znam da li to današnja mladež zna – a treba da zna.

Do skora je bilo živih očevidaca, a i ja sam lično slušo ljude koji su pričali kako su tu bili i kako su to viđeli, pa na njinu dušu neka bude ako nije bila istina, a mora da je bilo baš tako kako se priča.

Aranđel je bio jedan od najbogatijih manastira u ove naše krajeve, toga doba, Turci ga nijesu dirali no na neki način poštovali i pomagali. Kažu da je svaka kuća Đurđevića svake godine po krug voska za svijeće darivala Manastiru, zbog toga što su njine pčele išle u pašu po manastirskim imanjima. Manastir je imo veliku imovinu, njive, livade, šume, velika stada ovaca, buljuke govedi i konja. Imo je katune od Rasove i Trgilja pa do Bunetine i Kozlinovače. Pametno se upravljalo tim imanjima pa je zato Aranđel po mnogo čemu bio mimo druge manastire. Pričaju kako je mlijeko iz Kozlinovače niz cijelo selo dopremano uz pomoć drvenih čunjeva. Čobani bi gore u planini u čunove sipali mlijeko i ono bi se kod Manastira slijevalo planinkama u suđe koje bi one poturale ko pod neku česmu. Dolazili su ljudi od svakle to čudo da vide, ali nikad nijesam čuo da je ko drugi  nešto takvo napravio.

No da vidiš čuda, jednoga dana pred Manastir s mlijekom na ćedilo pade i zmija! Živa i zdrava, i što je još više za čuđenje, nije ni pokušala da bježi niti je na koga palacnula, no se smotala u klupko i ostala onako da leži na ćedilu a preko nje se i dalje slivo potok mlijeka. Prepadnute planinke se okretale oko sebe, zgledivale i ne umjele ili ne smjele ni jedna više riječ da prozbore, no pozvale igumana. Gledo iguman čudo neviđeno pa se prekrstio tri puta i reko: Davolja sila! Đavolje sile! Ne sluti na dobro, ne, ne sluti na dobro, upamtite što vi velju!

Nije trebalo pamtiti dugo, uskoro je bilo to što je bilo.

 

STARAC  UMAKALAC   I  DOMAĆI  RAD

Doveli odnekud mali svatovi na riječ, ili na prevaru – sve jedno, tako kako se to tada i činjelo, jednu lijepu đevojku. Okupili se svadbari, puna kuća, pa svatove dočekali i sve po redu i običaju činjeli. Svemu se velika pažnja poklanja, svemu osim njoj, sada mladi, sada nevjesti. Dovedena je onako na neviđeno i na lijepu riječ, da joj se mili, ali nikako da ugleda toga za koga su je isprosili i doveli.

Mladino je da dvori među đeverima i da šuti osim kad je što pitaju, a i to bogme rijetko. Razgledala ona po onome narodu, ima ih koji biše mogli biti On, On, njen čoek i njen gospodar. Nadala se da je baš onaj u suprotnome ćošku. Priželjkivala da je onaj ondje te sjedi - ako nije onaj iz ćoška, a da ne bi bilo loše ni da je onaj te čas ulazi čas izlazi iz kuće. Jedino je bila sigurna da njen muž ne može biti onaj jedan krezubi starac, koga niko ništa nije ni pitao ni čitao, koliko ni nju. Svašta je mislila i svašta govorila sebi, duboko u sebi zatočena.

Sjedio Starac iza šporeta i u toplu vareniku umakao nekakvu komadinu hljeba, drobio i jeo. Iskoistila Mlada trenutak da u prolazu, dok je izlazila prekuću, zastane kod Starca, pa ne zajući šta bi joj on mogao biti, krišom upitala:

- O, Boga ti, Starče - umakalče, oćeš li mi reći za koga sam ja vođe  dovedena?

Poturio kašiku Starac, razatro brkove, nakostriješio se kao pijevac, nadošao kao komad hljeba u vrućoj varenici, pa joj iz svojih visina saopštio:

- Nešto mi se peta prdometa – sve za mene Starca Umakalca!