Dokolica

Ulica Arsena Dedića

Sep 06, 2025 0 Komentara

(15 riječi)

Arhaična predgrađa Kanarevog Brda i Karaburme nekad su predstavljala socijalni ambijent srednje klase u socijalizmu i mogući mizanscen, jednog takvog beogradskog jesenjeg vetra. Takozvane košave, snažne i karakteristične za priobalje Dunava, od Francuske ulice na Dorćolu do Mirjevskog bulevara na Zvezdari.

Baš tu, u Mirjevu, kad se skrene kod Molove pumpe, u nekadašnjem uličnom meandru naimenovanom po prvoj srpskoj lekarki dr Dragi LJočić, jedna slepa ulica pripala je Arsenu Dediću. Nekoliko dvorišnih kuća, ulična tabla na dva pisma, delimično prelepljena nalepnicom srpski heroj Ratko Mladić, koja se doduše lako zgrebe. Srećna okolnost je i da na broju 2 postoji pravni subjekt, koga prepoznaje Gugl na adresi Arsena Dedića, jer ovaj ćorsokak zapravo još nije uveden u algoritam njegovih mapa.

Doduše isti ovaj viralni alat, Šibeničku na Đermu još uvek ne otvara kao majora Iva Fregla, Dražinog oficira JKVO. Šibenik iako sedište Dalmatinske eparhije srpske pravoslavne crkve, ne samo Dedićev, već rodni grad Sime Matavulja, kakav takav limeni ulični beleg spomen Kući pored mora, nije preživeo epohe Gorana Vesića i Aleksandra Šapića.

Baš kao ni Zagrebačka ulica i parobrod Split u Savamali. Prvi sa kojim se Arsen voleo tajno, drugi scenografija filma Ljubav i moda, koji je Beogradu 1960. predstavio Gabi Novak. Bogamu, šta je od Dedića u Beogradu uopšte prestalo. Ah da, park Tašmajdan iz istoimenog filma o Višnji u kome je Arsen Dedić imao svoj filmski debi, mada više nema ni kafane Poslednja šansa, ni Starog savskog mosta kao najčešćeg kadra, kroz prozor sobe Nede Arnerić.

Na drugoj strani čini se da je kao vid svojevrsne ne samo jugonostalgije, već i jednog davnog analognog Mediterana i Dalmacije čula sluha, vida i ukusa, Arsen nikad prisutniji u našoj radiofonskoj svakodnevici. Kao da se postmortem uvrstio u veliku četvorku sa kolegom kantautorom Đorđem Balaševićem i interpretatorima Oliverom Dragojevićem i poslednjim živim Zdravkom Čolićem. Čini mi se da je u prirodi prijemčivosti Gabi Novak i sina Matije Dedića, njegov legacy bio najdostupniji. Hendikep naših relacija sa Arsenom počiva u činjenici da je iste 2015. netom pre, preminuo Vlada Divljan kao urbana pop ikona.

Od tog šoka ovaj grad se nikad nije oporavio i nikada do pre neku nedelju kad se uvezao niz odlazaka Matije Dedića i Gabi Novak, nije dostojanstveno ožalio Arsenovu smrt, čija je desetogodišnjica pala 17. avgusta. Nadalje, baš kao ni Hrvatska, Dediću za života nije odato priznanje da je uz Bojana Adamiča i Zorana Simjanovića, bio najveći kompozitor filmske muzike. Danas u svetu i deficitu klasičara, skladatelji poput njega, Morikonea, Džona Vilijamsa su titani ozbiljne muzike kao takve. Niti HAZU, ili SANU nisu umeli to da prepoznaju. Iako su gatekeeperi iz Knez Mihajlove 35, poput Despića i Jevtića možda i mogli da priušte presedan Isidore Žebeljan, takva privilegija nije mogla da dopadne Dedića i Duška Gojkovića. Naravno neko će odmahnuti rukom da ko još uopšte, više mari statusom akademika ili spomeničkom bistom u parku, povrh Spotify-a ili npr. milion gledalaca koliko je imao film Toma.

Zanimljivo je da unatoč endemskoj megalomaniji ili aproprijaciji gde npr. dubrovačku književnost doživljavamo kao srpsku, Dedića ne vidimo, kao Ruđera Boškovića. Iako bi se on po svom nasleđu u popularnoj kulturi mogao jednačiti sa Teslom u nauci. To se u konačnici, u sopstvenom traganju za identitetom autohtonosti unutar Hrvatske, odvažilo da uradi tamošnje Srpsko nacionalno vijeće kada je Arsena stavilo u rang sa Brankom Gavelom, Perom Kvrgićem, u ediciji 100 najznačajnijih hrvatskih Srba, monografija koja izlazi do kraja godine. Napokon i Radetom Šerbedžijom kao našim poslednjim izvornim linkom s Arsenom, ako već ne, priznanjem najvećeg, zadnjeg živog glumačkog barda jugoslovenskog pozorišta i SFRJ kinematografije, kakvi su bili Milena i Dragan, LJubiša Samardžić, Bata Živojinović, Boris Dvornik.

Naravno, čini mi se niko, nakon Teofila, ne može ovde da piše lament nad Arsenom i Gabi kako su u hrvatskom tisku pisali Ante Tomić i Boris Dežulović. Celo leto, mi smo se bavili Tompsonom, iako nas je baš Tomić podučio, da iz istog perimetra prečnika dvadesetak kilometara između Krke i Cetine potiču i Dedić i Marko Perković, dodao bih Severina i Meštrović. Predeo krvi i tla izuzetnih prirodnih odlika užljebljen između Dinare i Svilaje, o čijem i kakvom jurodivom mentalitetu je u staroj Jugoslaviji snimljeno najviše kultnih filmova. Ne i Poslednji tango u Đevrskama.

Ovaj tekst pisan je kao utisak posvete Arsenu i Gabi u povodu njene smrti. U konačnici i Matije Dedića, priređenom od strane Beograđana kod Terazijeske česme kao vida kolektivne psihoterapije u danima, nedeljama i mesecima opšteg magnovenja protesta zbog pada nadstrešnice. Ministarstvo straha.
Pred sličan čin koji će grad Zagreb zvanično prirediti sledeće nedelje 14. septembra, konačni odgovor na njegovo pitanje – Tko stoji iza mene.

Sve navedeno možda je sled stvari koji će jednom raspisati scenario o Arsenu i Gabi.

Do sad i ovde njime se bavio Mladen Matičević dokumentarnim filmom „Moj zanat“, OKO RTS pričom o njegovom šibenskom srpskom poreklu i nekadašnji kulturni centar Parobrod kroz 10 različitih koncerata zabeleženih na dva LP izdanja „Jazz pop pijansti“ i „Jazz pop ženski vokali“ u klavir holu Arsena Dedića. Prvi među njima bio je Matija uz Vasila Hadžimanova i Bojana Zulfikarpašića verovatno poslednji instrumentalista džez klasičar – koncertna zvezda. Bio je tu i poslednji solistički nastup Gabi Novak 2018. u Beogradu. Arsen se najbolje reinterpretira vinilom.

Subjektivni postskriptum je utisak da mu zvanični Beograd nikad nije oprostio što ’95 u Srbiju nije došao na traktoru, Zagreb etničku polivalentnost koja bi njegovim pridodatim stihovima moje domovine, zlatnog žita i očima boja mora, dodatno zavredila status Lenona ili Luja Amstronga. Da Pleso nazove po njemu. Do sad i samo sada koncertna dvorana bivšeg kina Odeon u Šibeniku i ulica u Mirjevu sa početka i naslova priče.