Autonomija  prenosi ovaj intervju sa pokojnom Latinkom Perovićem (1933-2022), koji je preminula na današnji dan 2022. godine.

U istorijskoj nauci, kaže istoričarka Latinka Perović, procese nužno najprije identificirati, pa ih tek onda slijediti; bez obzira na to da li su dobijeni rezultati nepoželjnog društva. A šta sve do čega je ova ugledna istoričarka došla nakon smena sa mesta sekretara CK SK Srbije (srpski liberali, 1968-1972), nije postalo „nepoželjno po društvo“? Naročito njene ocjene srpske politike u posljednjoj deceniji XX vijeka.

U razgovoru za „Vreme“, istoričarka Latinka Perović govori o evropskoj perspektivi Srbije, o Dobrici Ćosiću, opasnosti stvaranja novog kulta ličnosti, kao io pitanjima koja Srbija, nakon krvavih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, danas teškom mukom pokušava da se reši.

„Srbija danas pokušava da reši pitanja koja je proizvela vodeći ratove na prostoru bivše Jugoslavije i ta su rešenja uslov da ona preživi“, kaže Latinka Perović. „Po mom mišljenju, u toj bi činjenici valjalo tražiti objašnjenje zaokreta koji je napravljen doslovno preko noći: rigidni politički protivnici evropskih integracija danas su gotovo fanatični zagovornici dobijanja podataka za početak pregovora sa EU. Zaokret o kome govorim proizvodi konfuziju koja opet dovodi do velike napetosti u društvu. Doduše, u istoriji ove zemlje da se ne događa prvi put: Srbija je stalno ratova, rasprava, rasprava, rasprava između plejada datuma u tom smislu, uvek je postojalo nešto što je hipnotisalo mase, što okupljalo ih je.

VREME: Šta ih je okupljalo?

LATINKA PEROVIĆ:  Maše su se uglavnom okupljale oko jednog cilja: stvoriti veliku državu u kojoj će živeti ceo srpski narod. To je uvek bio prioritet srpske politike, koji se, bez obzira na istorijske okolnosti, nije menjao još od XIX veka; on je određivao ne samo odnose u Jugoslaviji, nego i, ako hoćete, odnos Srbije prema Evropi.

Mislite da je to i danas prioritet?

Jeste. Iako se o tome ne govori otvoreno, ta opsesija je lako uočljiva kroz pokazanu nesigurnost vlasti prilikom valorizacije određenih događaja iz neposredne prošlosti, kao i kroz delovanje njima bliskih „inženjera istorije“ koji pišu, prekrajaju, dele, spajaju. Najzad, neki od njih ne kriju da i dalje sanjaju san o velikoj i jedinstvenoj državi srpskog naroda. Ta opsesija se, dakle, čuva i ne dozvoljava da na dnevni red dođu ideje Evrope, evropske integracije; njoj se žrtvuju ekonomski, socijalni, politički, kulturni i svi ostali odnosi.

Ko još čuva opsesiju o kojoj govorite?

Na njenom čuvanju su angažovane gotovo sve institucije; iz nje su proizišle sve ključne istorijske ideje u Srbiji, kao i vodeće političke partije; ona je, kažem, odredila sudbinu i Kraljevine Srbije i sudbinu obe Jugoslavije; kao što je, uostalom, određuje i danas. Kako? Tako što Srbija u ovom trenutku još uvek ne uspeva da svoju istoriju spusti na zemlju, da je realno percipira, da shvati dinamiku vremena, da razume šta u istoriji znači propušteno vreme; drugim rečima, nema bilans onoga što se ovde dogodilo krajem XX veka.

U intervjuu Grujici Spasoviću, Adam Mihnjik je nedavno sam postavio pitanje – šta je, na kraju XX veka, morala biti naša polazna tačka – a onda i odgovorio: taj „najapsurdniji, krvavi, strašan, strašan rat“. Sa tom sam ocenom saglasna.

Zašto je rat morao biti polazna tačka?

Zato što je dekomponovao zemlju, proizveo ogromne žrtve, ljudi silom izmestio iz prostora u kome su živeli, stvorio duboko nepoverenje među narodima; tokom tog rata počinjeni ogromni zločini… Znate, iako bi to za nju možda bilo bolje, Srbija nije prespavala pad Berlinskog zida. Nažalost, na tu epohalnu promenu Srbija je reagovala vraćanjem na svoj devetnaestovekovni san: brutalnim ratom koji je dugo pripreman.

Gdje je spreman?

Osnov za taj rat bili su nezavršeni sukobi i raskoli: oni iz Drugog svetskog rata, iz 1948, sukob oko različitih koncepcija Jugoslavije: hoće li se ići na federalizaciju ili na unitarnu centralističku državu. Srbija je verovala da joj kao sredstvo u tim raspravama uvek preostaje sila. A to je, dozvolićete, bila najveća zabluda. Ne sme se zaboraviti ni to da se Srbija spremala za rat u trenutku kada niko nije očekivao propast Sovjetskog Saveza; što je veoma važna činjenica.

Zbog čega je važno?

Zbog toga što su oni koji su pripremali rat verovali da će u jugoslovenskom sukobu imati Rusiju na svojoj strani.

Negde 1987. sam razgovarao sa tadašnjim potpredsednikom SANU, Antonijem Isakovićem, sa kojim sam se, inače, do tada povremeno viđala. Odmah je krenuo da mi objašnjava kako Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju i kako je konačno došlo vreme da Srbija reši svoje pitanje…

„Izvini“, prekinula sam ga, „vi to hoćete rat?“

„Da“, potvrdio je. „Ali, on neće biti vođen na teritoriji Srbije… Poginuće nekih 86.000 ljudi!“

„Ali, kojih do 86.000 ljudi, pobogu?! Čijih glava?!“, pitala sam.

I onda kažu – rat je došao iznenada. Pa, nije! I sa takvom hipotekom je nemoguće jednostavno okretanje lista istorije. Ta se cena mora platiti.

Kako?

Cena je sadržana u slomu u kome se Srbija danas nalazi: i političkom i ekonomskom i kulturnom i obrazovnom… Ako tako nešto uopšte postoji, onda je ovo božja kazna za veliku laž o tome šta se na prostoru bivše Jugoslavije dogodilo krajem XX veka. Naravno, mogli bismo razgovarati o uzrocima, o odgovornosti; ali, ono što je za ovo društvo važno jeste slika koju imamo o sopstvenoj ulozi u procesu krvavog raspada Jugoslavije. Bez toga je nemoguć moralni i intelektualni oporavak. Najzad, bez te slike je nemoguće rešiti problem Kosova, kao i problemi koji se svakodnevno otvaraju: Vojvodina, Sandžak… A ta pitanja se – u drugom istorijskom kontekstu – po mom mišljenju, i danas rešavaju po starim modelima i formulama.

Šta podrazumijeva pod starim modelima?

Podrazumevam konstantan sukob sa realnošću koji dovodi do nesporazuma i sa susedima i sa svetom; najzad, taj model dovodi i do sukoba unutar samog srpskog korpusa.

Nažalost, Srbija je lako prešla preko problema koje sam pomenula; i to joj se sveti. A bilo je prilike…

Kada?

Posle oktobarskih promena 2000, postojali su pokušaji formulisanja racionalnog izlaza koji se uglavnom svodi na to da se prizna odgovornost za ono u čemu je Srbija u protekloj deceniji učestvovala: nikako ne praviti zločine, prihvatiti saradnju sa međunarodnim institucijama, u tom smislu mobilisati društvo; otvoriti se prema Evropi i spremati za naporan rad kako biste duboko zaostali zemlju doveli u situaciju da bude kompatibilna sa civilizovanim svetom. Nažalost, ritam je izgubljen 12. marta 2003.

Društvo je, mislite, 2000. godine zaista bilo spremno da prihvatite to o čemu govorite?

Uprkos svemu, mislim da je bilo spremno da učini takav napor… Znate, Zoran Đinđić nije uobičajena pojava. Njegov tragičan kraj govori o tome koliko je bilo opasno ono što je nameravao da učini. Iako nije herojiziran, Đinđić je neka vrsta pobodene zastave. Srbija je razumeo tek kada je došao na vlast.

„Srbija nije minsko polje“, rekao je jednom. „Ona je tepih: gde god zgazite, trulo je.“

Posle tog 12. marta, nizale su se vlade… A onda je, na izborima za koje ne možete reći da nisu bili slobodni i demokratski, Srpska napredna stranka – koja je juče opstruirala sve reforme – dobila najveći broj glasova.

Zašto je Srpska napredna stranka dobila toliko glasova, šta mislite?

Pre svega, SNS ima svoje duboke korene u srpskoj tradiciji. To je ista ona Narodna radikalna stranka koja se u Srbiji stvara još od nezavisnosti. Reč je o političkoj partiji koja odbacuje zapadnu Evropu, insistira na narodnoj državi, na narodnom jedinstvu, na dovršenju nacionalnog ideala, na prihvatanju evropskih ustanova koje prazni od evropske suštine i koje joj služe više kao etiketa.

Partija kojoj danas pripadaju predsednik države i vicepremijer – bilo kao radikalna bila kao naprednjačka – učestvovala je u svemu onome što se događalo poslednje dve decenije. Uz puno uverenje da ljudi mogu da se menjaju, da evoluiraju, moramo se setiti da među onima koji su danas na vlasti ima političara koji su tri dana posle Srebrenice rekli: „Za jednog Srbina stotinu muslimana!“ Pored toga, ima i onih koji su, dok je trajalo skrivanje haških optuženika – koje je, inače, duboko razorilo moralno tkivo Srbije – poručivali su da se Radovan Karadžić i Ratko Mladić nikako ne smeju predati, da bi, ako im dođu na vrata, trebalo da izvrše samoubistvo.

„Jer“, govorili su, „taj mit ne sme da umre.“

E, pa sada… Čini mi se da ovo društvo preko toga ne bi smelo tako lako da pređe.

Preko toga su, vidjeli ste, prešli zvaničnici EU; a bogami i zemlje bivše Jugoslavije.

Kada je reč o evropskim zvaničnicima, pa neće oni – mi ćemo ovde živeti! Drugo, uprkos prelasku o kome govorite, zar nije pomalo perverzno da Srbiju u Evropu uvede premijer koji je i ministar unutrašnjih poslova i njegov zamenik koji istovremeno vodi i resor odbrane? Izvinite, takav slučaj ne poznaje demokratski i civilizovani svet.

Sa druge strane, bojim se da Evropa veoma greši kada laska Srbija nazivajući je liderom Balkana, liderom regiona. Po mom mišljenju, to je opasna teza.

Zašto?

Zato što je liderstvo uvek bilo deo velikodržavne koncepcije. Sa druge strane, iako je evropska orijentacija zajednička perspektiva balkanskih naroda koju su te zemlje dobile na jedinstven način, ova vlast se ponaša kao da su pregovori sa EU razgovorom za zelenim stolom posle ratnog ishoda. Istovremeno, dok pregovara sa Evropom, vlast na drugoj strani traži sredstva i partnere koji bi joj pomogli da se održi.

Ko je partner ove vlasti?

Iako je imala slabe ekonomske odnose sa Srbijom, Rusija je uvek bila prisutna. Ako se potrudite, lako ćete pronaći brojne podudarnosti u smislu ključnih karakteristika obe zemlje: od pravoslavlja, preko sabiranja ruskih, odnosno srpskih zemalja, do kolektivizma i shvatanja države kao opštine, kao zadruge… Najzad, pogledajte odnos prema ljudskim i manjinskim pravima, slobodi štampe, civilnom sektoru, prema susedima, deapsolutizaciji granica… da je vaš primarni politički cilj. Setite se, Slobodan Milošević je govorio: „Mi hoćemo u Evropu, ali na belom konju“; dakle, tek onda kada rešimo svoje državno i nacionalno pitanje. I to, naravno, na način na koji je Srbija pokušala da ga reši.

Kada već govorimo o evropskim ciljevima, čini mi se da je danas interes Srbije u smislu pridruživanja EU ne pragmatičan – ne mogu ni da upotrebim tu reč – nego suviše tehničar.

Šta to znači?

To znači da je zemlja u ekonomskom kolapsu, da joj je potreban novac i da sada traži bilo kakvu mogućnost da se nekako priključi na evropski kolosek. A tu, znate, nije dovoljno staviti ruku na Briselski sporazum kao na oltar, reći da ste se promenili, da prihvatite, da se slažete…

Pregovarati?

Neophodan je suštinski preokret, promena politike…

Vidite li neku promjenu u tom smislu?

Samo na riječima.

Ali, zar potpisivanje Briselskog sporazuma ne govori da je neka promjena ipak morala biti? Uostalom, upravo zbog toga je Vlada premijera Ivice Dačića sa strane dijela Srpske pravoslavne crkve i pojedinih akademika proglašena gotovo izdajničkom.

Kosovo je središnja tačka srpskog nacionalizma i zato institucije koje pominjuju odbacuju Briselski sporazum; zbog Kosova su se na kraju i podelile. Istovremeno, neprihvatanjem briselskog dokumenta, jedan pokazuje da se odbijaju i evropski put Srbije. Uostalom, izvinite, Srbija nikada nije bila u Evropi; to su iluzije. Umesto toga, ona se, kako je govorio Nikolaj Velimirović, sa Evropom samo graničila. Ta dominantna antievropska orijentacija proizlazi iz identiteta koji se suštinski oslanja na pravoslavlje, na konzervativizam, na sabiranje zemalja i neku vrstu sna o imperijalnosti.

Sa druge strane, ako govorimo o politici Vlade prema Kosovu – koja je, kaže, od strane pojedinih institucija pod nazivom „izdajničkom“ – da biste dokazali svoj promenu, nije dovoljno samo napraviti dogovor sa političkim vrhom Prištine.

Potrebno je taj dogovor i primijeniti?

Tako je. Nažalost, Srbija je više puta pokazala kako mnogo ne drži do sopstvenog kredibiliteta koji se ogleda u poštovanju međunarodnih ugovora i sporazuma. Što, takođe, nije ništa novo. Kada je, recimo, posle Berlinskog kongresa 1878. u Srpskoj Skupštini Jovan Ristić izneo uslove koje je Srbija trebalo da ispuni kako bi taj ugovor bio primenjen, poslanici su glasali protiv.

„Ko te je uopšte ovlastio da to potpisuješ?!“, pitali su ga.

Hoću da kažem da ozbiljna država ne može potpisati sporazum o integrisanoj kontroli granica, a onda dozvoliti podizanje barikada i pucanje u vojnike KFOR-a.

Govorite o nečemu što se dogodilo u vrijeme vlade Mirka Cvetkovića.

To nije sporno. Ali, svet ne zanima ko je tog trenutka na vlasti; njih interesuje država koja očigledno nastavlja sa istom praksom: u Briselu se obaveže da će obezbediti nestanak paralelnih institucija koje, kada se vrati u Beograd, zapravo sama organizuje.

Na kraju, nemojte gubiti iz vida činjenice da potpisivanje Briselskog sporazuma nikada nije čvrsto verovalo kako Srbija neće priznati nezavisnost Kosova iako je jasno da sve vodi ka tome i da EU – ako je on zaista cilj – neće dozvoliti da se u tu asocijaciju unosi bilo kakav nerešeni konflikt.

Dobro, ali šta se, po vašem mišljenju, dogodilo na Kosovu? Akademik Dobrica Ćosić je nedavno ocenio da je reč o „porazu Srbije“ za koju odgovornost nose „Kominternini sledbenici, Titovi sledbenici, Titovi boljici, Slobodan Milošević, nova demokratska vlast i njena opozicija sa SPC“; začudo, sebe nije pominjao.

Čovek koji nabroji sve te krivce – a reč je o poluvekovnoj istoriji Srbije – valjda bi se jednom morao zapitati: pa, ko je, osim mene, bio u pravu; i kako je tako nešto uopšte moguće.

Po samorazumevanju, Dobrica Ćosić je arbitar i autoritet; među građanima tako i primljen. Međutim, upravo je Ćosićeva fikcija – ta laž koju je promovisao – dovela do posledica nad kojima, dobro, možda ne mora baš on da se zamisli, ali mora svako ko to čita i ko pročitano uporedi sa efektom koji je tim pisanjem proizveden. Već od svoje druge knjige, Koreni, Ćosić je rešio da slobodno rekonstruiše istoriju srpskog naroda u kojoj je, je li, taj narod jedina žrtva. Moram reći da Ćosić taj posao radi veoma metodično, istrajno, planski. Uostalom, o tome je i sam više puta govorio.

Ovde se neretko misli kako je Ćosić čovek koji je srpskom narodu indukovao nacionalnu ideologiju…

Vi to ne mislite?

Ne. Po mom mišljenju, reč je o uprošćavanju. Jer, da bi tako nešto uspeo, Ćosić bi morao biti božanstvo, što je, oprostite, ipak preterivanje… U knjizi Moj beogradski dnevnik; Susreti i razgovori s Dobricom Ćosićem 2006–2011, Darko Hudelist opisuje književno veče u Vrnjačkoj Banji gde je Ćosić dočekan ovacijama. Međutim, posle veoma kritičkog govora o srpskom narodu, Ćosić je hladno ispraćen, što dokazuje da kritika sopstvenog naroda nije ono što ljudi od njega očekuju. Naprotiv: Ćosićevi čitaoci traže da im se njihov nacionalni pisac obrati u situacijama koje su prelomne, dramatične i da im na taj način odredi smernice i orijentaciju. Dobrica Ćosić je tu odgovornost prihvatio.

Pročitala sam sve što je Dobrica Ćosić napisao i moram da kažem da ga vidim kao hroničara duge srpske istorijske krize zasnovane na dogmatskom istraživanju na jednom prioritetu: jedinstvenom državnom rešenju za ceo srpski narod. On je ključna ličnost neke vrste sive zone srpske politike koja je, svojim interpretacijama, krizu o kojoj govorim suštinski produbila. Nažalost, Ćosić nikada nije izišao iz tih okvira.

U knjizi Darka Hudelista, Dobrica Ćosić kaže da o vama zna „svašta“. Kako ste razumjeli?

Ponavljam: pročitala sam sve što je Dobrica Ćosić napisao i mogu reći da o njemu znam samo ono što sam pročitao; ništa više. Osim, naravno, efekata koje su njegove knjige proizvodile.

Kakvih efekata? Šta to znači? U knjizi razgovora sa istoričarkom Oliverom Milosavljevićem kažete kako vas je ćerka Dobrice Ćosića posredno optužila da njenog oca hoćete da „pošaljete u Hag“.

Uvek sam bila kritična prema ratu, prema njegovim ciljevima; trudila sam se da razumem kako je i zašto do njega došlo, bivajući svesna dubokih posledica koje će taj rat izazvati. Verujem da su Ćosića i mene definitivno razdvojila različita gledišta koja smo i po tom pitanju imali. E, sada, ako ste kritičar rata i ratne politike, ako ne možete da vidite ni svoju tuđu odgovornost, to valjda ne znači da ste tužilac, sudija ili bio čiji advokat. Niti, dakle, sudim, niti presuđujem. Naprosto, tu vrstu odgovornosti ne utvrđuje za bilo koga, pa ni za Dobricu Ćosića. Zašto? Zato što je, po mom mišljenju, reč o moralnim pitanjima, o razumevanju istorije, o odgovornosti za njen ovakav ili onakav tok… Najzad, svi smo mi i subjekti i objekti iste te istorije; videćemo…  https://autonomija.info/