Piše

Nebojša Vučinić, urednik Enigme

Pokušavam da shvatim zašto su nove vlasti “osvežene” Crne Gore, od svih hitnih pitanja koje je valjalo rešavati (kriminal, korupcija, nepotizam, privredni problemi, zdravstvena situacija…), odlučile da po hitnoj proceduri jedino rešavaju pitanje o kome je, baš zato što je mnogima predstavljeno kao identitetsko – moralo da se rešava i natenane i ekstremno pažljivo. Biće ovo malo duže, jer ću nastojati da ne povredim ni jednu stranu u Crnoj Gori (za štabove i strateške komande u Moskvi, u Srbiji i “Srpskoj” me nije briga), i ovo neki neće moći da pročitaju i razumeju ako ne ostave po strani strasti, mržnje, dogme i zablude.

Dakle…

Zakon o slobodi vjeroispovijesti u Crnoj Gori je pripreman nekoliko godina, a na snazi evo skoro godinu dana. Za vreme važenja tog zakona, ni jedna crkva kojom iz ovog ili onog razloga gazduje SPC nije pretvorena u kockarnicu, hotel ili svinjac, nije rastavljena u sastavne delove i izneta u Italiju, ni iz jednog objekta nije izbačena SPC i useljena CPC… Čemu onda tolika presija da se zakon ekspresno menja, u postizbornoj atmosferi obeleženoj floskulama “pravda”, “ravnopravnost”, “pomirenje”, “nijesmo kao DPS” i slično?

Kakvo i odakle pomirenje i distanciranje od metoda DPS, kakvo smirivanje tenzija u državi, može da bude kada se jedno takvo osetljivo pitanje bez potrebe rešava navrat-nanos, kakvo očekivanje ravnopravnosti i stabilnosti države može biti kada se bilo koje pitanje rešava jasnim kršenjem Ustava?

Za odlučivanje, vladajućoj “koaliciji koalicija” (koja, podsetiću, na papiru ima 41 od 81 poslanika parlamenta, što je “knap” većina od 1 dovoljna za odlučivanje u “idealnim uslovima”) nedostajala su dva poslanika: jedan je bolestan i nije ni mogao da dođe u salu, drugi je podneo ostavku i njegov mandat trebalo je da zauzme drugi kandidat sa liste.

U ovom potonjem slučaju, zameni poslanika, ne mogu da sudim o zakonitosti i ustavnosti, jer nisam video odluku kojom je Republička izborna komisija odbila da verifikuje mandat zamenskom poslaniku. Mogu samo da pretpostavim da je u slučaju nezakonitosti odluke RIK moralo povesti upravni spor (takvo rešenje bi mi bilo zakonski logično) a ne ignorisati je.

Ono šta će svakako izazvati mnogo više od sporenja u već uzavreloj atmosferi u Crnoj Gori je odlučivanje odsutnog poslanika. Time je direktno prekršen Ustav (član 91. – “Skupština odlučuje većinom glasova prisutnih poslanika na sjednici kojoj prisustvuje više od polovine svih poslanika”) jer – bolesni poslanik nije prisustvovao sednici. To što su prethodno u Skupštini promenili Poslovnik i njime dopustili odlučivanje “onlajn” nije pravno meritorno, jer – promena Poslovnika nije promena Ustava. Ustav je mnogo stariji akt od jednog podzakonskog akta kakav je Poslovnik: za laike, na vrhu je Ustav, onda Zakon koji mora da bude u skladu sa Ustavom, pa Poslovnik, koji mora da ispoštuje i Ustav i Zakon.

Dakle, jasno je. Ustav veli da sednici mora da prisustvuje većina poslanika, ne postoji zakonsko rešenje koje “prisustvo onlajn” verifikuje kao prisustvo, šta god da je usvojeno u takvim okolnostima ne može da opstane. Čak da takav zakon potpiše predsednik države, Ustavni sud je dužan da to obori. A predsednik države je po Ustavu obavezan da ne potpiše zakon kojim se krši Ustav.

Na nesreću, predsednik države je Milo Đukanović, i ta činjenica će umnogome opredeljivati stav ljudi prema onome šta je on dužan da učini. I sama ta činjenica može da izazove nove probleme i podele, u već zagrejanom društvu uzavrelih strasti i dinarske emotivnosti i eksplozivnosti to može da bude i opasno, a to jednostavno tako mora da se uradi. Odnosno, gledajte to pojednostavljeno: da je Nebojša Vučinić predsednik, i da će mu se taman osušiti ruka ako ne potpiše neustavno donet zakon o bilo čemu, N.V. bi morao da ga ne potpiše.

I da se vratim na početak. Čemu žurba oko nečega što dosad nije napravilo štetu i po čemu nikad i nije postupljeno do kraja? Čemu žurba kad je bilo važnijih i prečih tema, a pitanje koje je izazvalo tolike podele u startu, moralo je da se rešava sa ogromnom pažnjom baš zbog podela i smirivanja strasti? Čemu žurba u situaciji duboke podeljenosti i političke zategnutosti, do direktnog kršenja Ustava, koji sada Đukanović mora da brani, a oni koji su protiv njega u startu će to doživeti kao napad na sebe, i tekovine izborne pobede, a ne kao odbranu Ustava i države?

Kome je ovo bilo u interesu, i zbog čega?

Možda, ako promislimo, odgovori sve objasne.

Možda nam se odgovori i ne dopadnu.

Ali, meni se najpre ne dopada rasplet, koji mi se i kakav mi se čini posve verovatan i logičan.