Piše: Teofil Pančić

Nije sve u pandemijskoj 2020. bilo tako loše. Evo, svet se ipak rešio dvaju velikih zala – Donalda Trampa i Mila Đukanovića. „Čekaj, zašto Trampa?“, pitaće na ovom mestu svaki adekvatno lobotomizovani konzument (i anonimni komentarent) besplatnog internetskog štiva. Pogledajte samo kanibalsku orgiju koja će nastati ispod ovog teksta, i ka’šće vam se samo…

Šalu na stranu, da se svet nije oslobodio zlog Mila, mi koji ne živimo „u Crnu Goru“ verovatno nikada ne bismo imali čast i privilegiju da se upoznamo s raskošnim duhovnim svetom izvesne Bratić Vesne, nove ministarke za prosvjetu, nauku, kulturu i sport (a đe su tu šah, pikado, vjerske zajednice, roštilj na ćumur, veče uz Moraču, istraživanje ruda i gubljenje vremena?) u Vladi Crne Gore. A to bi baš bilo šteta. Antropološki gledano.

Prvo po čemu se raščula ova građanka, dika i ponos nove „demokratske i proevropske vlasti koja je srušila mrskog diktatora“ (uzgred, mali disclaimer: za samog „diktatora“ lično me baš briga, nije mi iz oka ispao), bila je njena ponosna objava da je rećirilizovala svu javnu komunikaciju njenog ministarstva, pošto su njeni zli i antisrpski prethodnici dopustili invazivnoj latinici da divlja i vršlja po srpskoj Sparti ka’ da je doma. Ako vam je ovo odnekud poznato, u pravu ste, tu pojavu ste već videli: Vladan Vukosaljević, samo s nešto lepšom frizurom. A onda se ministarka dohvatila fejsbučenja (gle, na Fejsbuku joj latinica ne smeta?!), gde je za kratko vreme uspela da zablista tvrdnjom da je Boris Dežulović ništa manje nego „đubre ustaško i magarac“, a zatim je povodom jednog javnog nastupa ugledne istoričarke Latinke Perović hrišćanski zavapila: „Ka’će ove babe više da odu Bogu na istinu, Bože mi prosti…“

Kako je moguće, u bilo kojem kontekstu, bilo kojim povodom, u bilo kojem stanju svesti i ubrojivosti, napisati za Borisa Dežulovića da je bilo šta „ustaško“, pa makar i đubre i magarac? Ako je neznanje, kako je moguće da je to neznanje tako monumentalno a tako bez javnih posledica, ako je dripaštvo i bezobrazluk, kako je moguće da se s tolikim džukačkim i kulovskim bezobrazlukom postaje ministar prosvete, kulture i ostalih lepih veština s gornjeg spiska, a ako je ipak ideologija, kako se ta ideologija zove? I kakva je to vlada čije vodeće „identitetsko“ ministarstvo oblikuje takva ideologija?

A ovo za Latinku Perović… To više nije ni ideologija, to su njeni ugarci, ono što ostane kad jedan nakaradan, morbidnim glupostima, plemenskim mitovima i mahnitim sujeverjem napunjen „pogled na svet“ eksplodira pravo u lice onoga ko je njime inficiran, kada netrpeljivost (koja odavno ne potrebuje neko racionalno utemeljenje i objašnjenje) prema osobama koje su lučonoše neke drugačije moralne i civilizacijske paradigme prevri, uskisne i pretvori se u otrovni bućkuriš sokačarske mržnje i golog primitivizma, do granice simboličkog usmrćivanja, odstranjivanja iz zajednice i sa lica sveta.

Naravno, ni to vam nije nepoznato čak i ako nikada niste čuli za novu crnogorsku, a srpsku, političku vedetu: gledate to i slušate već tridesetak godina u svom okruženju, na raznim mestima; trenutno se najmasovnije ispoljava u Skupštini Srbije, ne zato što Skupština tako mnogo znači, nego baš zato što je toliko obezvređena i poništena da je mirne duše mogla biti prepuštena polusvetu.

„A šta se pa mene tiče tamo neka ministarka u Crnoj Gori, to je druga država?“, reći će neko neoprostivo neobavešten. Jeste to druga država, ali objasnite vi to kreatorima „srpskog sveta“, kvazimirnodopske varijante „Karlobaga, Karlovca, Ogulina i Virovitice“! Kreatori tog košmara – tačnije, fantazma sa stvarnim posledicama – vladaju evo baš ovom državom, i polovinom susedne, a sada su već lepo zagazili i pustili pipke i u Crnoj Gori. A ispod kamena koji su podigli izašle su razne batić vesne, skrojene baš po meri takvog sveta: neznavene, arogantne, skudoumne i bazično sirove i surove. I s tim nam valja živeti. Srećna vam nova 1991, samo ovaj put, nadamo se, bez Novosadskog ili Podgoričkog korpusa. Osim korpusa nadobudnih jebivetara i toksičnih budala po kojima će nas opet prepoznavati nadaleko.