Kultura

Goran Sekulović: Trideset godina od smrti Borislava Pekića

Osobena metafizička dimenzija Pekićevih književnih djela (IV)

Maj 31, 2022 0 Komentara

(15 riječi)

Borislav Pekić:

‘’… Postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.’’

‘’… U istoriju ujahuje, ne videći između nje i pakla nikakve međe.’’

‘’… Misterija ova ostaće nam bona:/U paklu da li bolje nam je biti/Ili u životu, zvanom istorija,/Živeti s nadom, pa ma šta da bude?’’

‘’Šta je, druže, taj pakao/Za onog ko je živeo?’’ (Anonim)

 

Njegovani su na raskrsnici. ’’Pritokama slavenske, germanske i ugarske, struja aromunske krvi u njima beše iz kolena u koleno sve tanja, gotova da se još jednim naopakim mućkanjem sasvim otkine od svoje rasne matice.’’ Porodični Duh traži nasljednika ’’da zastupa porodicu u novom svođenju računa, u saldokontiranju njihove zemaljske istorije.’’[1] Ko će, dakle, zamijeniti i naslijediti dotadašnji Porodični Duh Njegovana u novim i smutnim istorijskim (ne)prilikama i povesti ga dalje, odnosno ko će biti njegov izabranik? 

Ako se ’’ovoj krvi oduzme i kuzen Borislav – vaš hroničar... jer mu je ujak, tek u skromnom procentu Njegovan...’’[2], ostaje ’’samo jedan među njima’’ koji ’’u obzir dolazi,’’[3] a pokazaće se na kraju (uvijek na kraju!?) da je to i ’’poslednjiSimeon‘’ u čijembićuapsolutnopreovladava ‘’umetničkapolutkasvakogaSimeona’’. Hroničar, tj. Porodični Duh Njegovana (od ’’prof. Univerziteta, akademika dr Mihajla Georgijevog Njegovana[4],... su neobjavljene beleške pod naslovom PORODIČNI PAPIRI DOMA NJEGOVAN TURJAŠKI ovom hroničaru bile od neocenjive koristi’’[5]) o njemu – iako je u pitanju tek dječak – daje proročki opis tragične budućnosti, a time tragike i samih, tj. svih Njegovana.

’’Isidor se zove. Na znamenju Simeon. Sin je jedinac arhitekte Jakova K. Njegovana i gospođe Angeline, rođene Turjaški. (Okolnost što spaja dva toka davno razuđenog porodičnog sliva ni najmanje nije bez značaja.) Desetak mu je godina. Ima usko, sumračno, nervozno lice i na njemu znak prerane, možda i nasilne smrti, te usled toga, jamačno, i sposobnost da nazre neposvećenima zamračenu poluloptu života... Premlad je, nažalost. Šta je to desetak bezbrižnih godina prema nesklonoj istoriji? Teško je pretpostaviti da bi, čak i uz pomoć natprirodne inicijative, dečakova moć rasuđivanja mogla da se uspne do definitivnog zaključka... Pa ako bi se i prešlo preko njegove nezrelosti, ko bi se usudio da cvet naše više građanske klase položi u ruke nestrpljive da što pre otpočnu kombinovanje arhitektonskih kocki u vizionarsku maketu dosad nesazidane građevine? (U poverenju mu je, naime, bilo saopšteno da je od strica Danila iz Berlina dobio mermerne ciglice serije ’’Baumeister’’.) Rizik je bio preteran, kako god se stvar posmatrala. To razdražljivo lomljenje prstiju, te gracilne noge bez čvrstog uporišta i grčevi na licu, nalik spazmama što prethode uništavajućim zemljotresima, evidentno su svedočili da su, kao vredne pčele oko košnice, sve njegove visceralne snage angažovane oko cilja u kome ni pomena nije bilo o ljudskim bićima, a nekmoli o nekakvim bučnim i dosadnim rođacima. Taj bi bandit, lopov – Duh (Porodični, napom. G. S.) je bio ubeđen – zloupotrebio poklonjeno nadahnuće u lične svrhe. Iznađeni odgovor važio bi isključivo za njega. I dok bi porodica, bez ikakve odbrane, bila na milost i nemilost predana proročanstvu, Isidor bi, s gordošću bezdušnog Graditelja, posmatrao svoje carsko delo, ma kakvo da je, tek prividno konstruisano od dečijih zidarskih modela, a uistinu, kao Ćele-kula, podignuto od belih lobanja istrebljenih Njegovana.

A šta je sa mališanovim ocem? Možda u arhitekti Jakovu Njegovanu, vlasniku projektantskog biroa GRADITELJ, ima Isidorove duševne snage bez njegove slepe sebičnosti, koja je, recimo pravde radi, poticala pre od posvećenosti cilju nego od nedostataka u karakteru. Teško. Jedva. Nada je pogrešno formulisana. Osniva se na nesolidarnim i zbrkanim premisama. Među Cincarima, pa zacelo i među ljudima uopšte, nesebičnost je najčešće flimbura, bela zastava bezuslovne predaje, a ne crveni barjak borbenosti, čvrstine i volje, te s pouzdanjem treba očekivati da ako je Jakov išta od sina bolji, u odgovarajućoj srazmeri bude i bezvredniji. Ne, na Jakova nije vredelo vreme trošiti.’’[6]

Posljednji Njegovan, arhitekta Isidor – kojije ’’nosio u svojim disciplinovanim gotskim crtama, kao da su izvučene pod strogom stegom šablona, svečani omen bliske smrti’’[7] – nestaje u ’’plamenu’’ (simbolički i metaforično u onome što je kao zla kob pratilo Njegovane svih generacija, od početka do kraja pomena o njihovom postojanju) stvaralačko-umjetničke utopijske zamisli ’’dosad nesazidane građevine’’, zdanja koje bi, dakle, bilo, ’’kao Ćele-kula, podignuto od belih lobanja istrebljenih Njegovana.’’

U djetinjstvu, na Badnje veče uoči Božića 1941.g., dok se Isidor kao budući genijalni i tragični umjetnik i posljednji Njegovan, još sprema i planira i na javi i u snu gradnju ’’dosad nesazidane građevine’’, teče razgovor između njega i tada takođe dječaka ’’kuzena Borislava’’ (Pekića).[8] ’’Borislave, hoćeš li da mi dodaješ kocke? Eno ih, ispod Gazdine fotelje. Još ne znam šta ću da zidam. Nemam još nikakve porudžbine. Kažu da arhitekta ne može da zida bez porudžbine... Jednom ću te odvesti u tatin atelje... Jesi li ikad liznuo kreč? Ja sam probao i kamen, mada najčudniji ukus imaju glina i cigla. Ni ciglu nisi probao? Svaka kuća ima svoj miris i ukus... Ove kocke su mnogo skupe. Dobio sam ih od strica Danila iz Berlina... U Berlinu ima zgrada, video sam na fotografijama. Zove se Kancelarija. Tati se sviđa. Ne znam zašto. U njoj nema mesta za vazduh. Sva je ispunjena kamenom. Mi u Beogradu, osim Albanije, nemamo oblakodera. Kad porastem, ja ću da sazidam palatu veću od Albanije. I lepšu, naravno... Ja ću da budem graditelj. Šta ćeš ti da budeš? Hoćeš li još da budeš vatrogasac? Vatrogasci su korisni da gase kuće, ali ja ću da pravim kuće koje neće goreti.’’[9]

Zla kob svih generacija Njegovana je, dakle, bila vatra.[10] Isidor je još kao dječak instinktivno osjetio tu najvišu porodičnu opasnost namjeravajući da je odagna i eliminiše tako što će graditi ’’kuće koje neće goreti.’’ U tome nije uspio: kao posljednji Njegovan na kraju je izvršio samoubistvo, podlegavši onom na njemu rano ispoljenom i tako dobro sagledanom od strane njegovog druga iz igre Borislava znaku ’’prerane, možda i nasilne smrti’’.

’’... Pod budnim nadzorom Isidora Njegovana, visoko nad gradom, Urbi et Orbi, postepeno (se) izgrađuje kolosalni monument Revoluciji. Radovi... dobro napreduju, ali dok se formira čudesni oblik memorijala, kao nekom osvetničkom magijom, njegov se celokupni život u istom tempu razgrađuje. Kao da se spomenik formira od ostataka njegovog razorenog ovozemaljskog života.

Sestra, koju je neobično voleo, udaje se za stranca i zauvek odlazi iz zemlje. Napušta ga žena koju je od detinjstva voleo i sada ponovo sreo. Dolazi do ponovnog i definitivnog raskida sa Borislavom zbog Isidorove bezobzirne upotrebe robijaške radne snage na gradilištu. Borislav smatra nedopustivo grotesknom situacijom da se ljudi koje je uništila revolucija prinuđuju da joj, svojim rukama, zidaju spomenik zahvalnosti. Isidor, u fanatičnoj predanosti svom delu, smatra da je samo ono, delo, važno, a da je način njegovog ostvarivanja irelevantan, isto onako kao što je beznačajan broj žrtava koje su odnele egipatske piramide. Majka doživljava neobjašnjivu duševnu degeneraciju – KOJA SE MISTERIOZNO POČINJE MANIFESTOVATI I U OČEVIM PISMIMA – i njen je slom samo pitanje dana. Najzad, do njega dolazi. Majčin duševni slom neposredno je vezan za jedno Isidorovo tragično otkriće. ON OTKRIVA DA NJEGOV OTAC JAKOV NIJE ŽIV, DA JE JOŠ PRVE NOĆI POSLE POBEDE REVOLUCIJE LIKVIDIRAN KAO IZDAJNIK NARODA I TO, ZAJEDNO SA NEKOLIKO STOTINA PRVAKA GRAĐANSKE KLASE, UPRAVO NA BANJIČKOJ VISORAVNI NA KOJOJ ON PODIŽE SPOMENIK REVOLUCIJI... PISMA ŠTO IH JE TOBOŽ OD NJEGA PRIMAO BILA SU ZAPRAVO MAJČINA.[11] Ta mračna, sablasna korespondencija sa mrtvim čovekom, sa kojima se majka poistovetila i koja je nesrećnu ženu jedina održavala u životu, predstavljala je, u izvesnom smislu, duhovnu vezu Isidorovu sa njegovim poreklom. Kad je te korespondencije nestalo, iščezao je svaki smisao iz života njegove majke i ona je, zapavši u depresivnu komu, svoje dane nastavila u azilu za umobolne, ne živeći više u ovom već u starom, nepovratno uništenom vremenu.

No najteže unutrašnje razočarenje, ona poslednja kap gorčine koja mora biti ispijena da bi se jedan ovakav život završio, Isidora tek očekuje. Stoji sada on sam pred svojim gotovim delom i zna da je promašio. Njega se ne tiče što drugi, što svi zapravo, njegovo delo hvale kao najveći domet graditeljske umetnosti, on duboko u duši zna da je to neuspelo delo. TO NIJE SLIKA I SIMVOL REVOLUCIJE, NEGO MONUMENTALNI ODRAZ NJEGOVIH DUŠEVNIH KONFUZIJA.

... HoćeliseIsidorponovoočajničkizapitati š tajetoR E V O L U C I J A, šta je z a p r a v o ta revolucija – nedovršena, neizvesna, promenljiva, nedokučiva, višesmerna, nestalna, gnusna, spasonosna, čarobna, krvava, bogomdana, smrtonosna kaša istorije – kojoj treba da podigne spomenik ON arhitekta Isidor Sid Njegovan, sin graditelja Jakova, unuk graditelja Konstantina, praunuk Simeona Njegovana i potomak moskopoljskih Nakoa, ON da je modelira posle istorije, ali ne i u njeno ime, čije značenje izmiče umu i kada je priraslo za srce kao ljubav ili kao mržnja a, pri svemu tome, da ostane veran istini (kojoj? čijoj? kakvoj?), sebi i sopstvenim osećanjima, ali i o s t a l i m a i njihovim osećanjima, klasi ali i čovečnosti (kojoj? čijoj? kakvoj?), bedi koju odnosi ali i bedi koju donosi, a iznad i pre svega svom graditeljskom geniju?

... Godina 1969. U nedeljama koje prethode svečanom otkrivanju spomenika Revoluciji, dolazi rastrojeni Isidor Njegovan u jedno neobično, bezmalo fantasmagorično stanje, vrlo slično onome u kome je u Zlatnom runu umirao njegov predak Gazda-Simeon Njegovan. On prvi put počinje da se oseća kao pripadnik  g e n o s a, kao veriga u jednom beskonačnom lancu, započetom još iz davnih tračkih vremena i nastavljenom sada na nekom drugom kontinentu. Počinje da formuliše ideje koje su mu do sada bile strane; da se seća, i zamišlja događaje kojima nije mogao prisustvovati kao događaje iz v l a s t i t o g iskustva. Čini mu se da je njegov život nešto više od ovoga što ga je činilo neposredno. Ima neobične halucinacije koje, međutim, nisu bolesne, koje su savršeno racionalne i konzistentne. On čak i ponavlja izvesne ideje koje je imao njegov predak Simeon Njegovan.

Razočarenje u delo, osećanje da je izdao ono što je u umetnosti najsvetije, da je promašio i kao čovek i kao umetnik a, više od svega, nejasan strah da ludi, dovodi Isidora do odluke da se ubije. I ovde se ponavlja stara grčka ideja da ono što život daje istovremeno i ubija. Osećanje da je kao g e n o s večan i neuništiv, osećanje koje je toliko dugo održavalo u životu Simeona Njegovana, ubija njegovog prapraunuka, a sa njim i poslednjeg izdanka porodice Njegovan u zemlji, jer oni koji su još živi govore drugim maternjim jezikom i žive životima jednog drugog, tuđeg sveta, iz kojeg nema povratka.

Dok se u prisustvu vlade i javnosti svečano otkriva spomenik Revoluciji, i njegovo promašeno, pa ipak remek-delo, Isidor se veša u atiku svoje kuće. Primivši njegovu poslednju poruku, tako ga zatiče Boris, pisac ove knjige, koji sa njim završava priču o usponu i padu romejskih torbara Njegovana.’’[12]

(Nastavlja se)