Škrinja

Goran Sekulović: Kiš i mit

(15 riječi)

Kišova rana svijest o relativnoj vrijednosti svih nacionalnih mitova i apsolutnoj vrijednosti intelektualnog i moralnog saznanja i jezika

Zanimljiva su Kišova svjedočenja i mišljenja o mađarsko-crnogorskoj (svjetskoj) vavilonskoj pometnji jezika i prozi svijeta/ o mađarsko-crnogorskoj (svjetskoj) mitskoj moralističkoj, romantičarskoj, idealističkoj, nacionalističkoj, kolektivističkoj i antiindividualističkoj neslobodi. Naime, svojevrstna, istinska, vavilonska pometnja jezika i proza svijeta, s jedne strane, i svojevrstna, , istinska, antimitska saznanja, tj. saznanja o relativnosti mitova, s druge strane, već je naslućena, iskušena i doživljena in nuce u samom ranom Kišovom  djetinjstvu. O tome on piše:

         ''Imao sam sreću (ili nesreću) da godine kada se stiču pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira čovekovo mitsko i društveno biće, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova…

         ...Naša iznenadna i za mene neshvatljiva seljakanja i promene mesta i adrese - a iza kojih su stajali neki meni tada još nejasni motivi koji su mog oca terali da menja mesta boravka, kao da će time izbeći svojoj sudbini, a da je iza svega stajalo zapravo – osim objektivne nužnosti – neko latentno stanje neuroze straha, koja je nekom vrstom endemne bolesti srednjoevropske jevrejske inteligencije – ta su, velim seljakanja stvorila kod mene, zarana, saznanje o relativnosti mitova, ne samo dečijih. U Mađarskoj, živeći na selu kao sluga i seoska sirotinja sa građanskim – ipak – ‘pogledom na svet’ i navikama, dakle sa saznanjem da mi tu nije mesto, da tu nisam kod svoje kuće, ja sam uskoro, u školi i u seoskim porodicama gde su me primali sa radoznalošću, kao neku retku felu, uskoro prihvatio sve mađarske (seoske) mitove, sva opšta mesta usmenog predanja, brojanice, bajalice, poslovice….

         ...Sve sam ja to prihvatio sa dečijom naivnošću i s poverenjem, uprkos izvesnim sumnjama i uprkos izvesnim još nejasnim saznanjima, uprkos iskustvu, uprkos slutnji da meni, da nama, tu nije mesto, da smo mi tu privremeno, da smo mi tu ratne izbeglice, stranci i prognanici koji žive surovi život prognanika u senci smrti. O svemu sam tome, u romanesknoj formi, progovorio u romanu Bašta, pepeo, o toj mojoj ranoj svesti o nekom naslednom prokletstvu, kao i o mojim dugogodišnjim religioznim krizama koje su me mučile, o toj religioznoj, mladalačkoj, dečjoj krizi u senci katoličkog rituala, malog katehizisa, dečije biblije…

         ...S druge strane, uz svoju  majku, u kući, ja sam slušao za dugih zimskih večeri jednu drugu legendu, gde bejaše neki drugi Bog, manje strog i manje surov, skoro paganski, a Očenaš sam izgovarao, kod kuće, na staroslovenskom (crkvenoslovenskom, zapravo) i taj Očenaš bejaše mojim prvim prevodom (usmenim) i mojim prvim, ranim saznanjem ne samo o nekim paralelizmima među nobilissimarum Europae linguarum, nego i nekom slutnjom o snazi zaumnog jezika, o onome što Vunt naziva zvučnim slikama, Lautbilde.

         A već godine hiljadu devetsto četrdeset i sedme, u kući moga dede s biblijskim imenom Jakov[1], na Cetinju, unosio sam badnjak kao ‘’muška glava u kući“, pod bejaše posut slamom, a moja me je tetka blagosiljala šećerom i orasima, i krstima se i metanisala, i izgovarala čarobne reči blagoslova, magijske formule na staroslovenskom – „da priidet carstvije Tvoje“ – i svojim ličnim ritualnim izmišljotinama protiv uroka i nečastivog – „anatematenate, ćorilo“ – i ne znajući da je to pre nje već učinio pesnik Kručonih (Dyr bul ščul - Ubeščur - Skum), a davno pre njega prorok Isaije (Sav la-sav, sav la-sav - Kav la-kav, kav la-kav - Zeer šam, zeer šam), šećer je krckao pod nogama, sveće treperile, pucketalo kandilo pod ikonom svetog Aranđela Mihajla, slavskim našim svecem i zaštitnikom, zapravo paganskim kućnim larom, domovójem, prekrivenim čađu, pozlatom i muhoserinama, nazdravljalo se rakijom i vinom - Hristos se rodi - vaistinu se rodi - Dyr bul ščul / Ubeščur / Skum...

         Moj je deda (po majci) pisao deseteračke pesme (i ja sam dve-tri bio zabeležio od njega, sanjajući da ću postati, kao Vuk, skupljač narodnog blaga), Turcima su letele glave kao klasje (moj deda se zbilja borio na Tarabošu, 1912-13), konji su rzali kao kod Homera, Hrišćanin je gonio Nekrsta, „sve do Skadra a i preko Skadra“, a onda se tu jelo i pilo, u slavlje pobede, paganski, ‘svakojakog krkanluka’, sira njeguškoga, pršute i kastradine, i zalivalo se dobrskom rakijom i rujnim crmničkijem vinom, bacale se glave od Turaka / a pred noge slavnog Gospodara (Nikole I) itd., itd., sve junak do junaka, Crnu Goru i sedmero brda nikad Turci nijesu poharali, nikad pokorili, a meni se činilo da sam ja sve te pesme već jednom čuo, da sam sve te priče, one iz školskog udžbenika (Jagoš Jovanović: Istorija Crne Gore) i usmenog predanja, sa užasnim, homerskim preterivanjima, već negde čitao, doslovce takoreći, što se junaštva i morala tiče, da sam ja te krvave (kosovske) božure pod imenom bazsarózsa već brao u nekim rodoljubivim pesmama, na jednom drugom jeziku (kao što ću te božure pod imenom coquelicot naći već u školskim udžbenicima i francuskim hrestomatijama, ne samo kod trećerazrednih cocorico-pesnika nego i kod Igoa...), kao što sam shvatio, po odlasku sa Cetinja, sad već sa zrelošću osamnaestogodišnjaka i uglavnom kroz literaturu (Sesil Rot, a kasnije A. Memi, A. Visel, Maks Brod, Kafkini dnevnici, Kestler itd.) i to da je jevrejski starozavetni mit „izabranog naroda“ takođe samo do krajnjih konsekvenci dovedena nacionalna (starozavetna i talmudska) mitologija, a da se talmudijske mudrosti i hasidske legende ne razlikuju u biti od Vukovih poslovica, od hrišćanskih, od grčko-rimskih, od vizantijskih, od staroindijskih...

         U meni je tako u jednom času sazrela, takoreći samo od sebe, kao voće, svest o relativnosti svih nacionalnih mitova (i o tome bi se mogla napisati čitava knjiga), i, mada nisam pre toga nikad suvislo formulisao ideju koja me je počela opsedati – da bi bilo zanimljivo pogledati kako sve to, i o tome, piše u turskim udžbenicima istorije, u nemačkim, u italijanskim – u času kada sam to našao formulisano kod drugog („Neka učenici izučavaju poslednje Napoleonove poraze na osnovu izveštaja iz Moniteura, koji otvoreno slavi njegove pobede, a pošto budu izučili u engleskim tekstovima istoriju francusko-engleskih ratova, neka sagledaju ponovo, sad iz francuskog aspekta, tu istu istoriju“) (Bertrand Rasel u knjizi Let the People Think („Pustite narod nek misli svojom glavom“), skoro doslovce onako kako sam tu misao nosio u sebi, ja sam je pročitao kao neku moju davnu ideju koja mi je poznata i koja me je opsedala još od detinjstva.

         Uveren sam da bi ovakva nastava istorije (kakvu ovde predlaže Bertrand Rasel) imala dalekosežne posledice i ovakva bi teorija istorijskokg relativiteta imala značaj i reperkusije ne manje od onih što ih je imala Ajnštajnova teorija i da bi se rešili mnogi nesporazumi i otklonile mnoge tragične zablude, a da pri tom ona konstanta (što ju je, jednim drugim povodom, Vinaver nazvao konstantom h, a po analogiji sa Plankovom teorijom diskretne vrednosti u okviru kvantne mehanike), da se, dakle, ta diskretna konstanta nacionalne samosvojnosti ne bi izgubila; naprotiv! Naravno, ovaj bi utopijski projekt stvorio samo nove nesporazume, jer bi svako zahtevao egzegezu tekstova onih drugih. Uostalom, čovek bira one mitove u koje hoće da veruje i koji mu pomažu da živi. „Identifikacija sa grupom podrazumeva uvek žrtvovanje kritičkih sposobnosti individue i proširenje njenih emocionalnih moći ka nekoj vrsti sazvučja sa grupom ili ‘pozitivnog feedbacka’... Sve to dovodi do zaključka da čovekova mučna situacija nije prouzrokovana agresivnošću individue, nego dijalektikom formacije grupe; tom neodoljivom tendencijom da se identifikuje sa grupom i da prihvati njena verovanja sa entuzijazmom i bez razmišljanja... Čovek je životinja koja stvara simbole. Najslavniji i najopasniji proizvod tog stvaranja simbola jeste jezik... Jezik je, u prvom redu, osnovna snaga kohezije unutar date etničke grupe, ali on u isto vreme stvara barijere i deluje kao odbojna snaga među različitim grupama.“ (A Kestler) I mi smo opet na početku, kao što na početku beše Slovo.

         ...Nema valjda civilizovane nacije koja ne bi u svom filološkom ili književnom fundusu imala neku svoju „duhovitu i zanosnu apologiju“ svog jezika i svog nacionalnog genija.

         ...Rim i Bizant! Raskol! „Ratovi se vode zbog reči, na semantičkom planu.“ (Kestler)

         ...Dominacija jezikom i kroz jezik isto je toliko stara koliko i dominacija snagom oružja. Nekad pobeđuje broj, numerička prednost, a nekad um (jezik). „U krajnjoj analizi“, veli Elijade, „svet se ukazuje kao jezik. On govori čoveku svojim sopstvenim načinom postojanja, svojim strukturama i svojim ritmovima.“ Jezik, shvaćen ovako kako je ovde razmatran, takođe je, dakle, samo mit kao i svaki drugi, a iz tog saznanja možemo ipak izvući neke zaključke: da je naš slatki jezik stvar takođe relativna (predmet, dakle, o kojem se ne može govoriti drugačije osim u subjektivnim kategorijama i da iz činjenice što ja na ovom našem jeziku pišem jedino, i dakle najbolje, ne želim da izvlačim nikakav drugi zaključak osim onog jednog jedinog koji se iz toga može izvući: da ja na ovom našem jeziku pišem jedino i najbolje i da je on za mene, dakle, jedini i najbolji (‘...utisci o jeziku drugoga naroda lako se prenose s lingvističkog područja na druga i odatle se veoma lako stvaraju općeniti sudovi o karakteru drugih naroda. U te se sudove katkad uvlače predrasude sa drugih područja, na primjer s područja politike’, Petar Preradović: ‘Povezanost jezičkih elemenata’). I ništa više. Uvek svestan subjektivnosti tog svog suda i mišljenja, uvek svestan relativnosti, što znači univerzalnosti ove i ovakve moje preferencije: svuda oko mene, svuda oko nas, na nekoliko sati putovanja, na zapad, istok, sever i jug, hiljade pisaca stoji nad ispisanom hartijom i miluje ili kara svoj ‘najlepši, najponosniji, najskromniji, najodvažniji, najdirljiviji, najsladostrasniji, najčedniji, najotmeniji, najprisniji, najmahnitiji i najmudriji’ (parafraza po Anatolu Fransu) jezik na svetu i najprimereniji ljudskoj, pesničkoj (plemenitoj) duši. I ako se u jednom času tom mom dalekom (i bliskom) srodniku i javi svetogrdna misao da ga je ‘jezik izneverio’, on to misli samo zato što mu je zapelo pero, jer nije našao pravu reč i pravi izraz, ali posumnjati u svoj jezik (jezik na kome piše) značilo bi za njega prestati biti piscem. I ja ga razumem.

...Želim da poručim ovde, i ovim putem, mojim dušebrižnicima da meni nije potrebna nikakva njihova indulgencija za greh što pišem na ovom jeziku na kojem pišem, nikakvi fermani i hatišerifi koje bi mi oni potpisali, pošto ja ne fermam nikakve njihove ukaze i meni nisu potrebne njihove bule i oproštaji grehova, jer ovo je moj jezik! I ako se mi ne razumemo ‘do kraja i do dna’ (‘Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna što oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg treptaja jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli’ - Isidora), to nije stoga što gospoda od fermana i ukaza ne razumeju to što ja govorim i pišem, nego su ti nesporazumi drugačije prirode: ja sa tom gospodom od fermana ne govorim zaista istim jezikom na jednom drugom planu: intelektualnom i moralnom, i ja toj gospodi ne dajem za pravo da mi određuju norme, ni jezičke, ni književne, ni moralne. Mi zaista ne govorimo istim jezikom! I neka je hvala Bogu Ocu Sabhaotu!’’[2]



[1] ‘’Tu svoju pjesmu (prvi Kišov objavljeni književni rad – pjesma ‘’Oproštaj s majkom’’, napom. G. S.), Danilo je napisao dok mu je majka bila u kovčegu i dok su u našu kuću dolazili oni koji su se klanjali njenom odru. Moj pokojni suprug Risto i ja smo za to saznali tek kada je pjesma odštampana. Inače, Danilo je volio da piše tajno, dok svoje neprestano druženje s knjigom nije skrivao. U njegovim rukama najviše je bila ’Biblija’. Mjesto gdje je najrađe čitao bilo je ispod krune dunje što je rasla u dvorištu naše kuće, odnosno doma mog svekra Jakova.’’ (Ilija Jovićević: ’’Svjedočanstva: Mileva Dragićević, ujna Danila Kiša – Pisao je tajno’’, ’’Dan’’, 15. 02. 1999.g.)

 

[2] ‘’Čas anatomije’’,’’Arhipelag’’, Beograd, 2015.g., str. 30-40

 

 



Povezani članci...

0 Komentara

Ostavite komentar

• Redakcija zadržava puno pravo izbora komentara koji će biti objavljeni. • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, prijetnje i govor mržnje na nacionalnoj, vjerskoj, rasnoj osnovi, kao i netolerancija svake vrste neće biti objavljeni. • Prilikom pisanje komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima. • Nije dozvoljeno pisanje komentara isključivo velikim slovima niti promovisanje drugih sajtova putem linkova. • Komentari u kojima nam skrećete na slovne, tehničke i druge propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali ih možete uputiti redakciji na kontakt stranici portala. • Komentare i sugestije u vezi sa uređivačkom politikom ne objavljujemo, kao i komentare koji sadrže optužbe protiv drugih osoba. • Objavljeni komentari predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, i nisu stavovi redakcije portala. • Nijesu dozvoljeni komentari koji vrijedjaju dostojanstvo Crne Gore,nacionalnu ,rodnu i vjersku ravnopravnost ili podstice mrznja prema LGBT poulaciji.