…Izgubismo Crnu Goru, baksuzne 1918. godine, zahvaljujući domaćim izdajnicima i srpskim podložnicima.
Danas se pitam, jesu li je imali rašta braniti, kada je i sada, kao i tada gubimo, nepromišljenom nehajnošću i nečasnom izdajom...
OVOG PUTA MI SMO DUŽNI I MORAMO PREVAZIĆI SNAGU NAŠIH PREDAKA.
BUDIMO SLOŽNI I JEDINSTVENI. SNAGOM MUDROSTI SAČUVAJMO RODNU GRUDU I SVOJE DOMOVE OD PROPASTI.

Dakle, suštinsko je pitanje – ako su Turci bili iźelice, a time i muslimani dakako, kako je onda moguće da se čitav ansambl najvećih hrišćanskih bogomolja u Crnoj Gori obnovio ili sagradio na teritoriji kojom su upravljali Turci? Zar ne bi trebalo da su to loši momci koji popove i hrišćane čereče i nabijaju na kolac? Pale sela i siluju žene?

Moramo priznati da smo svi griješili i suviše se sukobljavali, često nepotrebno, ali je sad vrijeme da se zakopaju ratne sjekire. Vjerujem da nam se sada pruža velika prilika da obnovimo i dovršimo ono što smo započeli prije trideset godina. Sada u mnogo povoljnijoj situaciji. Imamo suverenu državu, koja se afirmisala u svijetu uz značajan ekonomski i demokratski iskorak u odnosu na okruženje. Članovi smo najjače svjetske odbrambene alijanse u svijetu, a stasala je i jedna nova generacija koja je stigla do akademskih titula, a da se nije dohvatila puške

…Hvala vam gospođo učiteljice i ne začudite se ovom pismu kasnom podsjetiše me na Vas dvije male ptice, dvije obične ptice na žici telegrafskoj, napisao je Vito Nikolić najtoplije stihove u pismu svojoj učiteljici.

Прије два и по миленијума Перикле је рекао да тајна слободе почива у храбрости, а Петар I соколи Брђане у невољи и каже: „Дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви…“

Reinterpretacija Njegoševog lika, djela i značaja bila je dio strateške ideološko-političke borbe novouspostavljene srpske vlasti kojom se u Crnoj Gori svim sredstvima radilo na osporavanju crnogorskog identitetskog, vjerskog i svakog drugog pitanja. Otuda i ne čudi pokušaj da Njegoša i njegovu kapelu prisvaja Aleksandar Karađorđević kao dio slavne srpske istorije, književnosti i kulture, a sve u cilju jačanja legitimiteta svoje vlasti i pokazivanja nadmoći unuka nad đedom kao konkurentom u preuzimanju kompletne vlasti